''ПОЉУПЦИ СМРТИ'' У ТАЈНОЈ АРХИВИ: Књига Слободана Кљакића о српским дисидентима и разрачунавањима комуниста са неистомишљеницима

МРЖЊА и подлост преверника према дојучерашњем истомишљенику немају ни мере ни граница - овом реченицом Милована Ђиласа, вероватно најпознатијег југословенског дисидента, Слободан Кљакић, новинар и публициста, отвара приче о "отпадницима" од режима, критичарима и "јеретицима", објављене у књизи "Српски дисиденти", коју је објавила "Вукотић медија".

Владимир Мијановић, Влада Револуција / Фото Архива "Новости" и "Борбе"

Oбјашњавајући шта овај појам значи, Кљакић се позива на песника Матију Бећковића, који 1995. "са горком духовитошћу и неком врстом подразумевајуће хиперболе, карактеристичне за његов поетски говор", пише да је појам смишљен како би се означило оно за шта до Ђиласове побуне није било речи.

На самом почетку књиге констатује се да су и даље затворени архиви југословенских и српских тајних служби, јавних тужилаштава и судова, па је, самим тим, тешко добити комплетну слику о дисидентима у бившој држави, посебно о онима који су можда пристали на "пољубац смрти" са тадашњим властима. Овај "пољубац" најбоље је описала Елеонора Рузвелт, некадашња прва дама Америке, у једном разговору са Владимиром Дедијером. Разговор су водили 16. октобра 1948. у хотелу "Кријон", после расправе у УН о Декларацији о људским правима.

Матија Бећковић и Милован Ђилас / Фото Архива "Новости" и "Борбе"

"Има код нас, Англосаксонаца, једно опасно средство против некомформиста. Он се не убија него се примењује такозвани kiss od death, пољубац смрти. Средина га окружи са свих страна, ласка му, па ако нема довољно јаку моралну кичму и веру у свој неконформизам, изгуби се..."

- Недоступна документација из тајних архива очито би донела многа драгоцена сазнања, уверен сам и велика изненађења - констатује аутор.

Књига обухвата период од појаве првих јеретика у хришћанству, преко доба Мартина Лутера и европских револуција, све до бољшевизма, стаљинизма, троцкизма... Наравно, највише пажње посвећено је домаћим "неверницима" у оквиру тадашње Комунистичке партије, и пре и после Другог светског рата. Пре свега Ђиласу, који је због својих интервјуа и забрањених књига робијао чак три пута, не рачунајући предратне затворске дане. Или Дедијеру, који је под притисцима изгубио сина и емигрирао из земље.

Помињу се, између осталих, и Владимир Мијановић, алијас Влада Револуција, студентски лидер из бунтовне 1968, млади редитељ Лазар Стојановић и његов забрањени филм "Пластични Исус", ухапшени професор Правног факултета Михаило Ђурић, који је робијао због критике уставних амандмана из 1971, отпуштених осам наставника Филозофског факултета 1975, "београдска шесторка" која се нашла пред судом 1984, уз неразјашњену смрт Радомира Радовића, једног од чланова "Отвореног универзитета", Гојко Ђого и његова забрањена књига поезије "Вунена времена" и многи други.

Некадашња зграда Студентског културног центра / Фото Архива "Новости" и "Борбе"

Центар дисидентске културе између 1979. и 1983. био је Студентски културни центар у Београду. Како каже Кљакић, "у само предвечерје орвелијанске 1984", тачније 28. децембра 1983, у здању је букнуо катастрофалан пожар. Истрага "због недостатка доказа" никада није доведена до краја, а протурана је прича да је ватра последица баченог опушка на концерту.

- Настојања да се кривица за ово "паљење Рајхстага", како су догађај окарактерисали генерал Гојко Николиш и угледни професор историје Бранко Петрановић, пребаци на одговорна лица СКЦ, директора Љубомира Кљакића, секретара Милорада Вучелића и главног организатора програма Миодрага Милутиновића, срећом нису уродила плодом - наводи аутор, додајући да кривци нису нађени, али су разлози били очигледни.

У СКЦ се тих година долазило као "у храм слободе", у ком је неговано слободно уметничко стваралаштво и критичко мишљење кроз филмске програме, трибине, изложбе концептуалних уметника, спектакуларне позоришне представе Љубише Ристића и других. Током 1983. чак 650.000 посетилаца пратило је програме СКЦ, а приходи су достигли четрдесет ондашњих милиона динара, што је гарантовало висок степен самосталности.

Милорад Вучелић, Данило Лазовић, Слободан Алигрудић, Љубомир Кљакић / Фото Архива "Новости" и "Борбе"

Неколико је капи које су код власти "прелиле чашу". Рецимо, приказивање циклуса филмова црног таласа, међу којима су "Заседа" Живојина Павловића и остварења Душана Макавејева. Затим представа "Голубњача", Јована Радуловића, у драматургији Борислава Михајловића Михиза и режији Дејана Мијача, претходно забрањена у Новом Саду. Па, драматизација чувене мемоарске књиге Гојка Николиша "Коријен, стабло, паветина", у режији Виде Огњеновић, "Рече ми један чоек" Матије Бећковића, у извођењу Петра Божовића и "Трен 2", у режији Јовице Павића, према роману Антонија Исаковића о Голом отоку. Према речима Милорада Вучелића, "била је то најблиствија глумачка подела која је икада изашла на сцену: Слободан Алигрудић, Зоран Радмиловић, Петар Божовић, Данило Лазовић, Петар Банићевић, Бранислав Цига Јеремић, Милош Жутић, Љиљана Драгутиновић".

Све су то били разлози због којих је СКЦ - изгорео.

Кљакић се бави и неким занимљивим именима која су одавно заборављена и интересантним догађајима за које се мало зна. Међу њима је инцидент из кафане "Слобода" на Славији, 1920. године, када тадашњи поручник Драгољуб Дража Михаиловић брани, претећи окупљенима пиштољем, свог ратног друга, поручника Стевана Бохуницког јер наздравља Русији, комунизму, Плеханову и Максиму Горком. Средином 1930-их Михаиловић ће започети сарадњу и са совјетском војном службом ГРУ.

НОВИНАР ЗАВРШИО У ЛУДНИЦИ

КЉАКИЋ се осврће и на заборављен случај новинара Владимира Марковића из Београда, жртву злоупотребе психијатрије и медицине у политичке сврхе. Буру у јавности подигли су 1978. Марковићеви разговори са Фрањом Туђманом у Загребу, а затим са словеначким песником Едвардом Коцбеком и Невом Миклавчич у Љубљани. Интервјуи су објављени у Њујорку и Лондону, а Марковићу је овде изречена мера обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи затвореног типа. Провео је три године на неуропсихијатријском одељењу затвора у Бачванској, у Београду.

Сцена из филма "Пластични Исус" и редитељ Лазар Стојановић / Фото Архива "Новости" и "Борбе"

НА ТИТА ПОКУШАНО 57 АТЕНТАТА

ПОСЕБНО је занимљиво да је током целог сукоба са совјетском врхушком Тито имао контакте са чувеним егзекутором Лаврентијем Беријом, који га је упозорио на покушај атентата. Генерал-мајор Коса Маријан Ф. Крањц, на кога се Кљакић позива, открио је у тајним архивама да је против Тита од 1928. до смрти 1980. организовано 18 завера и чак 57 атентата. Иза девет завера су стајали Совјети, иза шест фактори са Запада, а иза три домаћи актери. Од укупног броја завера и атентата, са Запада је преко припадника усташке и четничке емиграције подстакнуто 34.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДАНИЈЕ БРАНКА ЋОПИЋА: Најчитанији послератни писац је био под будним оком УДБЕ

20. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДИЈЕ ЗА ПРЕКРШАЈЕ У ЛИТЕРАТУРИ: Померaње позорнице обрачуна Савеза комуниста са књижевним гласилима

19. 11. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КО ТО ПЕВА О АНЂЕЛИМА И МУЗАМА: Како је Градски комитет СК Београда дисциплиновао књижевнике

18. 11. 2021. у 17:14

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЖЕЂ ЗА СКИДАЊЕМ ОКОВА ДОГМАТИЗМА: Противречни догађаји у послератном књижевном животу у Србији

17. 11. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације