УНИВЕРЗУМ ЈЕ СКЛИЗНУО НА БОК: Вострицки је био лењ да чак и самом себи изговори разлоге сагласно којима је мењао место

Захар Прилепин

01. 03. 2022. у 19:31

ВОСТРИЦКИ је био висок, златних руку, заинтересован за све, навијен за сваку радост.

УНИВЕРЗУМ ЈЕ СКЛИЗНУО НА БОК: Вострицки је био лењ да чак и самом себи изговори разлоге сагласно којима је мењао место

Фото Н. Скендерија

У Донбас се спремио брзо и неочекивано.

Затражио је одмор на послу - и мада је у његовој канцеларији чак и рачуновођа, мала жена од тридесет девет година, навијала за ополченце и знала све паравојне команданте поименце, проучавајући сваког јутра извештаје са доњецких фронтова - нико није слутио куда он намерава.

Вострицки је био на добром гласу, ако би нешто затражио, трудили су се да му изађу у сусрет. Ако ће на одмор, нека иде на одмор - генерални директор није чак ни питао Вострицког о плановима за наредних месец дана.

У читавом Донбасу Вострицки није никога познавао, али је био уверен да ће, чим стигне - одмах да се упозна с оним који му треба.

Вострицки је живео сам; није паковао торбу за пут - осим бријача и веша за промену, из комплета за прву помоћ је само извадио лек против упале, фластер, завој и још неке таблете: нека му се нађу.

Служио је армију и досећао се да нормални људи, који се озбиљно спремају за рат, одлазе тамо пошто се одлично снабдеју десетинама разноврсних ствари, али је одлучио да чак и маскирну униформу стекне на лицу места - Вострицки из вести није уопште разумео под ким је сада граница, али није желео проблем са граничарима - ни са туђим, ни са својим.

Имао је три девојке - риђу, смеђу и црнку - али Вострицки није нашао ниједан разлог да уочи одласка телефонира макар једној од њих, да јој објасни.

Није имао шта да објашњава.

Вострицки је био лењ да чак и самом себи изговори разлоге сагласно којима је мењао место. То је било до те мере јасно, да није имало потребу за речима.

Једва да се његова одлука објашњавала сажаљењем према људима.

Вострицки је знао да људи умиру. Када му је било петнаест година, отац му је погинуо у саобраћајној несрећи. Аутомобил му је био потпуно уништен, унакаженог оца су сахранили у затвореном мртвачком сандуку.

Регрутован у армију, Вострицки је доспео у први чеченски рат, на сам завршетак. Десетак пута је ишао на чишћење терена. Док је грувала артиљерија, Вострицки и саборци су веома желели да испаљују што више граната - и да на месту утврђеног подручја или села које се само испречило на путу федералаца не остане ама баш ништа. Што више сруше, војници имају веће шансе да преживе.

Затим су улазили у села и гледали куће, порушене на разне начине - неке нису имале кров, друге - један или неколико зидова, а понекад је заиста остајао само облак прашине и камене мрвице - а то је било када је кућа за живота била мала, али је погођена у само срце.

У кућама су, не увек, али често, лежали мртви људи, сваки пут убијени на некако нов начин. Неко је згњечен у кашу, неко је лежао као жив, с гелером који га је потрефио право у отворена уста. Неко време Вострицки се сећао старице која је собом покривала старца:

њих двоје је скроз пробио један гелер - како су венчани, тако су венчани.

...дуго му је у глави одзвањала мучна рика рањене стоке. Стоку су докрајчивали.

После месец дана, на следећем чишћењу, Вострицки је рањен у ногу, али пре тога је двапут гледао како његов војник одлази из живота - живот су му ишчупали као дуг искривљен трн који је урастао у месо - оштрим трзајем: још није пукао надувани румени мехур на уснама, а човека више нема, отишао је.

Могао би лагати да га је у нови рат позвао глас крви: у његовом роду су се затурили или малоруски свештеници, или Пољаци, или, најзад, Грци - мишљења родбине су се разликовала, а после очеве смрти није било сведока. Међутим, Вострицки никада није био ни у Луганску, ни у Доњецку - већ само у Кијеву: учинило му се да је Кијев безобразно леп и врло сит град. Тешко да га је приликом те посете нервирало то што су Кијевљани у редовима и аутобусима настојали да с њим разговарају искључиво на украјинском, као да истичу своју посебност и независност - мада су савршено владали руским језиком - све то му је изазивало, пре ће бити, шкакљива, смешна осећања: као да су почели глумити државу, али он је унапред погодио и прихватио игру.

Углавном, Вострицки се није осећао као старији брат из Черноземја у односу на Украјину; пре ће бити да би, кад озбиљно размисли о томе, чак радије посумњао у своју природну рускост: црнпураст, коврџаве косе, много више је личио на Молдавца или Гагауза.

Неки чудаци, кад сазнају за његов одлазак, претпоставили би да се Вострицки пожелео рата, али у томе није било никакве истине: није да су га успомене из Чеченије мучиле, или, напротив, узносиле - није их претерано памтио. Пијући у мушком друштву, Вострицки је неколико пута, као одговор на китњасте измишљотине својих другова, покушао, као потежући адут, да се сети и исприча нешто од онога што се дешавало током његовог служења армије - али док је чекао на ред, стално се заносио туђом лажном причом и заборављао оно што је желео да подели.

Тешко да је Вострицки сматрао себе и своје искуство обичним - али никако није претендовао на звање хероја: био је сасвим задовољан тиме како се мајка поносила њиме.

А такође и чињеницом да су му девојке, и риђа, и смеђа, када су сазнале за његово рањавање у Чеченији, једна за другом љубиле зацељену рану: риђа одмах, чим је чула његову причу - истинским и помало влажним пољупцем, а смеђа - ујутро, док је он спавао - свукла је покривач, па образом и самим крајем усана једва дотакла ожиљак. Та два пољупца памтио је увек, готово као најбоље од свих осталих телесних авантура; а то што риђа није знала за смеђу, ни смеђа за риђу - није га нарочито мучило: вероватно ни сам није знао много тога о њима; ипак, црнки уопште није говорио о рањавању, а када га је она упитала: "Шта ти је ово?" - одговорио је: "Пао сам, ситница..."

Вострицки је путовао у Донбас због лакоће живота, али и због тога што се универзум, изгледа, нахерио, искривио се и склизнуо на бок - а он то није волео. Али кад би га ухватили у противречности, па упитали зашто му се универзум није разбио када је видео првог мртваца у кавкаском аулу - слегнуо би раменима и одустао од дискусије... n

(Одломак из приче "Пут", из књиге "Ополченска романса", у преводу Радмиле Мечанин, у издању "Службеног гласника")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

КОЈА ЈЕ ЦЕНА СЛОМЉЕНОГ ДЕЧЈЕГ СРЦА? Како су Хрвати, Бугари и Словенци расплакали малишане из Србије