ФИЛМСКА КРИТИКА - БАБЕ И ЖАБЕ ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ, "Страхиња Бановић", режија Стефан Арсенијевић, 2021.

НИЈЕ случајно "Страхиња Бановић" Стефана Арсенијевића одабран да отвори педесети Фест: он спаја готово све подобне моменте за наступ на гала подијумима светских фестивала (у Београд долази као добитник Гран-прија и још две званичне награде у Карловим Варима) и престижних признања, за које је већ виђен, јер је смишљан и прављен да задовољи најновији диктат политичке коректности Холивуда и припадајућих му мејнстрим медија.

Фото Промо

Главни јунаци филма "инспирисани" јунацима српске средњовековне епике Бановић Страхињом као и његовом невјерном љубом, ћерком Југ-Богдана и сестром девет Југовића јесу црнци, понижени и дискриминисани у свету безличних и углавном безначајних Срба, Мађара и других једва видљивих лица. Тематски оквир је актуелна "балканска рута", место радње мигрантски кампови у Србији, Мађарској и Аустрији (снимано у Литванији), актери такође афроазијске избеглице различитих фела и намера, ако се не рачунају дивљи таксисти, полиција и хуманитарци, такође уобичајени ликови овог мутљага. Сиже је стереотипан, али сасвим упрошћен драматуршки оквир "љубавног троугла".

Уместо да остане у Србији, коју је Страхиња (право име му је Самиту) одабрао за трајно место боравка, његова незадовољна љуба (право име Абабуо) одлази са Сиријцем, који сигурно добија пролаз за Енглеску, зато није економски него политички мигрант, наводна жртва Асадовог режима, дакле "борац за слободу" према правилима западних НВО.

Страхиња напушта мали фудбалски клуб у коме је почео да игра у Београду и полази озлоглашеном "балканском рутом" у потрази за вољеном женом, пронађе је, али она неће да му се врати, јер је уобразила да ће постати глумица у Лондону. Суморни пејзажи и додатно црнило преовлађујући су тонови овог скученог, заиста оскудног света, пре свега у духовном и творачком смислу. Нема овде великих мана, али нема ни неке нарочите уметности; радња је праволинијска и проста, режија осредња, затамњена оптика (награда за камеру у Карловим Варима) шуња се у тражењу драмског чворишта кога нема, глума је анемична и повремено банална (такође награђена на истом фестивалу). И то је, углавном, све. Трунку емоције не ствара овај филм, који итекако рачуна са осећањима и емпатијом.

Главна поента "Страхиње Бановић" је, међутим, иницијално изненађење, што не пропуштају да констатују и критичари, наведени у фестовом каталогу. Један каже "изненађујући концепт", други "изненађујући спој савремене избегличке приче и средњовековне српске песме". И сам сам био изненађен и то жестоко кад сам на крају увидео да никаквог ни логичког нити поетског "споја између савремене избегличке приче и средњовековне српске песме" - нема! Осим што се ту и тамо цитира по који стих из десетерца старца Милије, коју је записао и на свијет издао Вук Караџић, а доцнији историчари књижевности сврстали у "преткосовски циклус", ништа се у овом филму органски не везује за радњу, нити се из споја епског и савременог рађа икаква филмска метафора или метонимија, чак ни било какав контекст, који би на ово упутио. Бабе овде функционишу сасвим одвојено од Арсенијевићевих жаба. Супстанца средњовековне епике и филмски призори немају везе једно са другим и не да се не поклапају него засебно "висе у ваздуху", а често, богами, међусобно противрече. Али ни из овог се не рађа неки креативан парадокс, поетска антитеза, откриће неког откаченог знака. А "Страхиња Бановић" јесте прави бисер српске епике, са богатством значења која већ два века привлаче умове од Гетеа, до Михиза, Саше Петровића и Владушића Нема овде ничега, баш ничега, него изненађења што се као Страхињић Бан и сестра Бошка Југовића појављују - тамнопути Африканци! То је Арсенијевићу, жиријима и припадајућој критици доста да филм прогласе изванредним, генијалним, шампионским! За Оскара! Покондирена друга Србија је ван себе од среће и слика се увелико на црвеном тепиху.

Као што знамо, на делу је нови холивудски и светски кодекс расне и сваке друге супремације свих раса над белом, бившом колонијалном и експлоатарском. У сваком "европском" или "класичном сижеу" тамнопути морају преузети главне улоге, од Ноја до Аврама и Архангела Михаила. Од Есхила до Шекспира. Овогодишњи "Златни глобус", некад престижна холивудска награда блиска "Оскару", готово је пропао и није био јавно телевизијски преношен јер није био "довољно црн".

Од прошле године и пада Трампа, у пословању индустрије забаве, а нарочито Оскара, влада политички кодекс дубоке државе који озбиљно прети да уведе расну доминацију црнаца у филму и другде. На делу су опасна и ригидна правила, иза којих стоји терор неолибералног тоталитаризма о коме је већ било речи и који гледамо на делу последњих година. Стога је и јасно зашто је Арсенијевићев српски средњовековни витез црнац и зашто је наслов филма " Страхиња Бановић", иако са српском народном поезијом благе везе нема, чак јој и противречи, јер покушава да извуче сасвим супротну поенту. Уосталом, филм се тако зове само у Србији (у његовом англосаксонском "ака" и не помиње се ишта српско). Нова правила су имплементирана без остатка. Арсенијевићу сада још преостаје да клекне у парк прекопута здања Америчке филмске академије на Беверли хилсу и у том положају чека прву следећу прилику.

Препоручујемо

Култура

1 0

УПОЗНАЛА САМ ДИВНЕ ЉУДЕ У СРБИЈИ: Глумица Ненси Менса Офеи, за "Новости", о улози у остварењу Стефана Арсенијевића "Страхиња Бановић"

22. 02. 2022. у 10:28

Култура

0 0

БЕОГРАД СЛАВИ ПОЛА ВЕКА ФЕСТА: Јубиларна 50. Међународна филмска смотра до 6. марта представља оно најбоље из Србије и света

26. 02. 2022. у 10:22

Култура

0 0

ФИЛМСКИ ПУТ ОКО ЦЕЛОГ СВЕТА: Остварењем Стефана Арсенијевића "Страхиња Бановић" вечерас у "Комбанк дворани" почиње јубиларни 50. Фест

25. 02. 2022. у 09:11

Култура

1 2

НЕМАМ РЕЧИ ЗА ОВОЛИКУ СРЕЋУ: Стефан Арсенијевић, за "Новости", после апсолутног тријумфа филма "Страхиња Бановић" у Карловим Варима

30. 08. 2021. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације