НЕДОВОЉНО УПОЗНАТ МЕЂАШ МОДЕРНИЗМА: Стогодишњица романа Џејмса Џојса "Уликс" обележава се ових дана широм света

РАЗЛОЗИ за огромну популарност одређених умјетничких дјела разноврсни су колико и она сама, али ако и за један роман можемо рећи да је изузетно познат, а непојмљиво мало интегрално читан (барем у српској култури, а по свој прилици, и овећем броју других), то је свакако "Уликс" Џејмса Џојса, чија стогодишњица се обиљежава ових дана широм свијета, највише на англофоном подручју.

Фото ЕПА

Већ по објављивању је привукао пажњу британског јавног цензора због "преиспољне скаредности", а у Сједињеним Државама је забрањен још док је у наставцима објављиван у њујоршком часопису "Мала ревија"; тек је 1933. године забрана укинута са разумним запажањем да опсценост захвата занемарив дио текста и да не квари омладину.

Роман је заиста био напад на доличност, али на ону викторијанску, чији представници нису схватали да је капиларној репресији нагона и изостављању гласова "нижих" слојева рок прошао. Служећи се поступком унутрашњег монолога, Џојс је постигао непосредно оцртавање главних ликова, Стивена Дедалуса, Леополда и Моли Блум, не стварајући потребу за довођењем наратора у морално компромитујући положај. Што се тиче изградње увјерљивог окружења, аутор је осликао тако обичну свакодневну панораму са мноштвом ефемерних детаља да се бришу границе стварности и фикције у вјероватно најпрецизнијем физичком опису ирске престонице мимо урбанистичких планова и туристичких водича.

Фото Архива

Током 16. јуна 1904. године у Даблину којим лутају Стивен и Блум од сижеа не добијамо скоро ништа али, урањајући се у свјетовно, посматрамо како људи разговарају, мисле, сјећају се, пију, препиру се, оговарају, или надаље, шетају, читају, једу, купају се, врше нужду и иду на спавање. Ум Леополда Блума дупке је пун развалина популарне културе, као што су афоризми, цитати, слогани, рекламе, широка лектира, школске вјежбе говора, повици занатлија и жаргон више професија, што све чини упадљиву полифонију док покушава да разумије свијет око себе, а стимулуси се нижу вртоглавом брзином, као и непрецизно, или свакако закашњело именовање појава у реалној сфери. Неку врсту антифона ствара Стивен својим ученим излагањима на разне теме, од којих је можда најпознатија расправа о Шекспиру у Националној библиотеци.

Фото Приватна архива

Од првих година критичког праћења "Уликса", запажају се двије главне струје у академском мишљењу о овом дјелу: једна се састоји од оних заинтересованих за њега као роман, са видљивим контекстом друштвене и психолошке историје, а друга од учењака који се баве изналажењем разних симбола, паралела, митова и алузија на миленијумима стара дјела и усмене и писане књижевности, тј. на врхунска остварења која творе незаобилазну школску лектиру и стреме ка сфери "високе" културе. Замах другој линији дао је и сам писац, када је прије објављивања романа једном броју познаника подијелио дактилограме, отиске и планове шта би књига требало да представља, а затим је у преписци поједина поглавља назвао по епизодама из Хомерове "Одисеје" на које догађаји у "Уликсу" иронично подсјећају: биће довољно да овдје наведемо да се прва секција од три поглавља зове "Телемахија", друга од дванаест поглавља "Одисеја", а трећа од опет три носи наслов "Ностос". Томас Стернс Елиот је убрзо по изласку романа из штампе написао есеј "'Уликс', поредак и мит", у коме, наспрам тврдњама да је мит само спољна облога, јасно каже да је Џојсова паралелна употреба "Одисеје" важна колико и научно откриће. Захваљујући употреби мита, манипулишући сталном паралелом између савремености и антике, Џојс је открио начин контроле, распореда, давања обличја и значаја огромној панорами узалудности и анархији од које се састоји савремена историја. Поред строго хомерских паралела, свака епизода одликује се карактеристичним окружењем, часом збивања, тјелесним органом, умијећем, бојом, симболом и поступком приповиједања - није тешко претпоставити да се главни егзегети Џојса често у неким елементима не слажу. Писац је изоморфно дјеловао на више нивоа, те је роман замислио као еп о два народа (Израел и Ирска), као циклус људског тијела, а и причу о једном дану или животу. Не само да је обрадио мит из временске перспективе раног двадесетог вијека, него је и свака пустоловина условила и донекле стварала свој наративни начин. Поред овога, свака пустоловина је једна личност иако се састоји од више личности, у складу са учењем Томе Аквинског о небеском мноштву. Овако се план, испрва подређен човјеку од крви и меса, усљед сложених симболичких система удаљава од конвенционалније прозе и приближава нечему што се може звати хиперкњижевност. Таква дјела привлаче на себе пажњу као на артефакте конструисане од ријечи, симбола и система у којима уживамо управо због мајсторства исписаног текста, у системима као системима, у симболима као симболима, не тражећи неко далеко значење скривено унутар вербалног исказа. Богатство стилова, регистара, вокабулара, као и непрекидног испреплитања тривијалних и узвишених детаља многе одвраћају од читања, али једна од сталних нити управо је Џојсов хумор, чак и у случају опијела, а по силини којом се проваљују табуизиране границе, овај роман не заостаје за Раблеом. Аутор се од прве до посљедње странице урања у приказ суштине живота, без попуштања пред сентименталним дискурсом, сублимирајући изузетни бол и насиље које је трпио у младости док прошарава многе ситуације у "Уликсу" огромним количинама наклоности и хумора.

Данило Киш, Милош Црњански, Растко Петровић, Фото Архива

Ово циклично изведено дјело без краја и конца, са небројеним приступним тачкама, утицало је и на српску књижевност већ од најранијих дана. Тако се за паралелизме у роману већ 1924. године интересовао Марко Ристић, а Рјепнин Милоша Црњанског лута по Лондону слично Џојсовом Блуму у Даблину, без циља и перспективе. Растко Петровић је читао "Уликса" са одушевљењем, и слично Елиоту изјавио да је овај роман научни проналазак, који утиче на будући жанр психолошке реконструкције, свакако директније него у романима 19. вијека. Врло битан проблем односа поетике хаоса и поетике енциклопедизма, тако присутан код Џојса, привукао је и пажњу Данила Киша: дезинтеграција у модерној прози ефикасно се приказује кроз расап хијерархије и хаотично именовање диспаратних предмета, међу којима не владају никаква правила осим случајности и јукстапонирања. Постмодерни енциклопедијски поступак каталогизовања дезинтеграције свијета дугује доста аутору "Уликса", у шта се можемо увјерити и код аутора попут Борхеса, Ека и многих других, страних или домаћих.

Фото Profimedia

Иако се српска култура налази на релативно далеком ободу англосфере, и она је образовала џојсовске посленике, од којих можемо набројити Светозара Кољевића, Зорана Пауновића, Светозара Бркића, Радована Вучковића, Владимира Гвоздена, Виду Марковић, Ивану Миливојевић, Тању Поповић, Мају Херман Секулић, Игора Перишића итд. У Коларчевој задужбини циклус предавања о "Уликсу" почео је 1. фебруара, наставља се 8. и 22. фебруара и 1. марта, а укључује предаваче Новицу Милића, Мину Ђурић, Зорана Пауновића и Даницу Игрутиновић. Први од четворо изучавалаца ирског писца недавно је објавио књигу "100 Одисеја (и ноћ више): белешке за Џојса" у издању "Академске књиге" из Новог Сада (2022), која заслужује све препоруке као сажет, а информисан увод у овај сложени роман.

Фото ЕПА

(Аутор је доцент на Катедри за англистику Филолошког факултета у Београду)

Препоручујемо

Култура

0 3

ДРАГОЦЕНА РИЗНИЦА КУЛТУРЕ И ДРУШТВА: Часопис "Развитак", енциклопедија Тимочке крајине, обележава 60 година

07. 02. 2022. у 10:15

Култура

0 0

РЕМЕК-ДЕЛО НАСТАЛО ИЗ НОЋНЕ МОРЕ: Свет у марту обележава педесети рођендан "Кума", незаборавне саге о мафијашкој породици Корлеоне

01. 02. 2022. у 13:13

Култура

0 1

РОМАН НОБЕЛОВЦА ХАНДКЕА ПРВИ ПУТ НА СРПСКОМ: По књизи "Леворука жена" снимљен и истоимени филм

17. 01. 2022. у 16:11

Култура

0 1

НОВО ИЗДАЊЕ РОМАНА ВЕДРАНЕ РУДАН: “Љубав на последњи поглед” говори о злостављеним женама

29. 11. 2021. у 21:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације