ИНТЕРВЈУ Весна Голдсворти: Берлински зид и нас је затрпао

НОВИ роман прослављене, свестране, многобројним угледним наградама овенчане Весне Голдсворти, рођене Београђанке која деценијама живи у Уједињеном Краљевству, писан на њеном "усвојеном" енглеском, светску премијеру доживео је на њеном матерњем српском, а у издању "Геопоетике" - да би тек потом доживео британско издање.

Фото Приватна архива

"Гвоздена завеса" носи поднаслов "Љубавна прича" који је иронијски интониран, будући да се роман бави сударом два међусобно супротстављена света. Угледни критичари јунакињу виде као "модерну Медеју", а ауторка о томе каже:

- Медеја напушта очево царство на источној обали Црног мора да би живела са Јасоном у Грчкој, а тамо је чека издаја свега онога чему се надала на "цивилизованом Западу". То је митски предложак "Гвоздене завесе".

Шта све симболизује "гвоздена завеса"? Колико су та два света (била) доиста непомирљива?

- Исток и запад Европе у време хладног рата јесу два света чији су принципи устројства искључивали једно друго. Исток је веровао у коначну глобалну победу комунизма, у друштвену својину над средствима производње; Запад је веровао у недодирљивост приватне својине, у вишепартијски систем заснован на индивидуалном праву гласа. То су идеали: покушавам овде да не уносим у целу ствар цинизам који је више него оправдан, него да објасним зашто су то виђења која искључују једно друго. Средином осамдесетих, када се дешава радња "Гвоздене завесе", чини се да ће та два света трајати заувек, у некој равнотежи снага. Само четири-пет година касније, "гвоздена завеса" пада, Берлински зид се руши, Запад тријумфује. Пошто се зид срушио на нас, ми најбоље знамо како изгледа наставак те приче.

Шта за вас значи чињеница да сте примљени у британско Краљевско књижевно друштво, као први српски писац (или прва српска књижевница) од оснивања удружења 1821?

- Проблем рода на српском језику је то да, ако кажем да сам прва српска књижевница, неко може да помисли да сам у чланству имала мушких претходника из Србије, а нисам. Ово двеста година старо друштво које окупља најистакнутије књижевнике не треба мешати са британским Удружењем књижевника које је двадесетак пута веће. Приликом пријема могла сам да се на пергамент који традиционално потписују новоизабрани чланови потпишем писаљком једног од бивших чланова: Бајроновим пером, пером Џорџа Елиота или Т. С. Елиота. Изабрала сам ово прво, симболично. Бајрон је умро на Балкану, као добровољац у борби против османске власти.

Сматрате ли моралном обавезом уметника и интелектуалаца да дају свој суд, да реагују, изјасне се?

- Све у мени се опире овом питању. Одрасла сам у социјалистичкој Југославији, са идејом да је идеал оно што Енглези зову "сјајна изолација", реакција против стаљинистичког начела да су писци "инжењери људских душа", да имају било какве моралне обавезе. Нисам политичко биће, а нисам ни тип који воли да излази у јавност са ставовима и размишљањима, мада волим да читам оно што пишу моје колеге које се лако и радо разгаламе. Неколико британских листова питало ме је недавно да напишем нешто о Новаку Ђоковићу. Просто су ме збунили идејом, а ја сам их још више збунила одбијањем да тако промовишем свој нови роман. Притом, постоји ангажман од кога не бежим, а он је суштински сажет у мојој првој књизи "Измишљање Руританије": анализа предрасуда о Балкану и њихових корена. Ту је у питању десетогодишњи рад, али то су студије књижевности и културе, а не књижевност сама.

Да ли се у сусрету ваше јунакиње са Лондоном осамдесетих крије прича Весне из тог доба?

- Не крије се Весна, она је ту. Прича није нимало аутобиографска, али позадина јесте. Моја јунакиња, Милена, креће из једне безимене источноевропске земље коју сам изградила од елемената свих земаља бившег варшавског уговора, са понеким југословенским детаљем, а стиже у Лондон у време "челичне леди", Маргарет Тачер. Ако хоћете, Руританија узвраћа ударац. Милена долази из једног високопривилегованог света у свет енглеске боемије, вечитих студената, и наравно да се запрепасти када их види како једу масну саламу и пију лоше бугарско вино (сада је бугарско вино одлично!).  Мој долазак није имао те контрасте јер ја нисам кћер партијског функционера, међутим, требало је времена да научим да "читам" Британце. Као у роману, људи за које сам мислила да су пука сиротиња зато што су им одела била пуна рупа од мољаца, били су у ствари врло богати, а у међувремену су неколико пута банкротирали. У Југославији је све то било једноставније.

Фото Приватна архива

Како се данас осећате у том свету, у ком живите, радите и стварате, а како при сусрету са Београдом и Србијом?

- У Лондону се осећам исто толико домаћа колико и енглески чланови моје породице - можда и више на неки начин јер сам очигледније део естаблишмента у својој струци - јавна личност. Београд ми после две године ковида ужасно недостаје - нисам ни схватила колико зависим од редовних посета. Читање београдских новина није препоручљиво за моје ментално здравље. Увек у мени створи неку панику да је све отишло низбрдо, да горе не може бити, али је предност у томе што се онда увек пријатно изненадим кад стигнем.

После два-три дана са друштвом буде као да никад нисам нигде ни мрднула.

Колико вас је пута изневерио енглески језик, при покушајима да изразите своја осећања и размишљања?

- Ради се о једном постепеном процесу. Кад сам дошла у Лондон, француски сам говорила течније од енглеског. Мој енглески је био солидан, довољан да нађем посао у издаваштву, али на специфичним научним пројектима. Кад прочитам своја писма мужу из тог доба видим да су пуна типично "наших" грешака. Али осећања и мишљења увек су ту!

Магистрирала сам, па докторирала, написала хиљаде страница критичких студија, пре него што ми је уопште пало на памет да пишем прозу или поезију. Тада сам се осећала као да возим нова кола; брзо, узбудљиво, с мање кочења него у српском, али јесам несмотрено улетала у кривине. Сада се подједнако плашим и српског и енглеског. Нека граматичка правила која су у међувремену уведена у српски ме збуне, а да не причам о томе што је српски препун англицизама који мени звуче неприродно па и ружно.

Фото Приватна архива

Сматрате ли превод, осим што је ауторско дело, каткад и уметношћу? Какви су утисци о преводу Наташе Тучев?

- Наташа је врстан преводилац, а ја не само да сматрам да је превод уметност и аутохтоно ауторско дело, него се активно борим да се име преводиоца појави на насловној страни књиге. Понешто сам и сама преводила, али никад нисам имала ту ситуацију да ми писац чучи на рамену, као што ја на неки начин чучим Наташи. Трудим се да јој будем ослонац а не сметња. У некој идеалној ситуацији најрадије бих сама преводила, али онда "Геопоетика" не би била прва у свету по датуму објављивања, већ последња.

Како сте почели да пишете баш на енглеском и да ли икада пишете прво на српском?

- Почела сам на српском, као песник, у књижевним часописима. Добила сам и понеку награду, ушла у неколико антологија. Појма немам нашта би ми сад личила та поезија.

Постепено је писање на енглеском постало за мене примарно, једино је у поезији опстало такозвано транслингвално писање: мало на једном, мало на другом, а увек уз превођење.

Моја збирка поезије из 2011, "Солунски анђео", има два оригинална издања - код "Архипелага" у Београду и код "Солта" у Кембриџу. На енглеском је била "Тајмсова" књига године, награђивана је, а рецензију је писао нобелобац Џон Куци.

ТАЛЕНАТ СЕ НЕ МОЖЕ НАУЧИТИ

Шта је оно суштинско што покушавате да усадите својим студентима? До које мере се писање може (на)учити?

- Тешко питање осим ако не прибегнем клишеу и кажем да је то "љубав према књижевности" - можда способност да се истинска књижевност препозна у океану књига које се штампају. Дуго сам предавала енглеску књижевност, а на креативно писање сам прешла невољно. Међутим, убрзо сам из корена променила мишљење: радим на најбољој и најстаријој катедри за креативно писање у Европи, па су студенти врхунски таленти. Таленат није нешто што могу да пресадим студентима, али ако га имају, могу много да им помогнем. Вештина се учи, а не таленат.

Препоручујемо

Култура

0 1

РОМАН "ЦАРИНСКА УЛИЦА У НОВОМ САДУ": Нови наслов Ласла Блашковића пред читаоцима

17. 01. 2022. у 15:27

Култура

0 2

ЉУБАВ СЕ ВРАЋА УСАМЉЕНОМ ЧОВЕКУ: Нови роман славног писца Мишела Уелбека

06. 01. 2022. у 15:15

Србија

0 1

"ЗМИЈСКИ ЗАГРЉАЈ" 1999: Заменик вишег јавног тужиоца у Јагодини објавио и трећу књигу

24. 12. 2021. у 07:13

Култура

0 1

"РЕКАПИТУЛАЦИЈА" ЈОШ ПРОВОКАТИВНИЈА: "Гласник" најавио нови роман Светислава Басаре

20. 11. 2021. у 09:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације