СРБИЈА, ТО ЈЕ СЕЋАЊЕ НА ЛЕПОТУ: Ужичанина Николу Мемедовића животна "турнеја" одвела на Нови Зеланд

ОВДЕ у Ужицу свиће на граници минуса, у Окланду је повечерје и за двадесет степени је топлије. Са оне стране жице, познат глас допире до завичаја: добар је живот на Пацифику, али ми недостају пријатељи из Србије, често сањам журку на којој су сви, а сећања на мој град сећања су на лепоту.

FOTO: Privatna arhiva

Одмотава се полако, светска и животна "турнеја" Николе Мемедовића (47), професора џез музике. Почела је у граду на Ђетињи, трајала у Америци, а скрасио се, потом, Ера блиставог талента, на Новом Зеланду.

Писало је недавно у новинама да је ужичку тесну котлину, парадоксално - данас због недостатка инфраструктуре пренасељену, у последњим деценијама напустило око 20.000 махом младих. Покушај да се град замисли са њима, овде код куће заиста рађа слику ведрине која спаја време и простор, баш као да је велика журка.

- Моје путовање кроз живот је музичко, покренуло га је ужичко слушање Стивија Вондера. Очарали су ме звук и хармоније "фендер родес" пијана, али и бас гитаре. Мој пут већ тада био је зацртан: од Улице Николе Пашића неколико корака до Музичке школе, затим селидба у Београд и "Мокрањац" - присећа се Мемедовић.

- Учећи класику, ишао сам ка џезу. Ритам и лепота импровизације за мене су постали појам слободе, она се кроз креативност може освојити. Слушао сам највише Чик Корију, Хербија Хенкока, обожавао уз то Стинга, а Миша Блам ми је снимио албум Бренфорда Марсалиса Royal Garden Blues. Уз школовање, почео сам да компонујем и са нашом дивном певачицом Катарином Каћунковић снимио сам неке лепе нумере.

Постоји она филмска сцена, када мусави дечак пита: "Јеси ли чуо да је Куста наставио снимање у Америци?" Сећање не вара, баш тако је група ужичких младића негде испред Гимназије, посматрајући девојке те 1994. године, коментарисала генерацијска дешавања: "Јеси ли чуо да је Никола примљен на Беркли?"

FOTO: Privatna arhiva

- У Бостону сам наставио да усавршавам музицирање на џез клавиру. Тамошње окружење сјајних музичара из целог света и свирање са њима, одласци у клубове на врхунске наступе, све то оставило је дубок траг. Ту сам компоновао музику за америчку верзију позоришног комада "Радован Трећи" - истиче виртуоз на клавиру и бас гитари.

Две године касније, кофери су поново спаковани, Никола је дипломирао на Окланд универзитету, на одсеку за џез клавир.

- Имао сам част да свирам са најбољим џез музичарима данашњице. Посебан утисак на мене оставили су Рон Самс, Кевин Филд, Тони Хопкинс, Роџер Манинс, Тим Хопкинс, Камерон Мекартур, Михал Мартиниук, Нејтан Хејнс. Снимио сам свој албум, сарађивао на промоцији "Марк бас" појачала кроз серију "мастер - класова" са пријатељем Линли Мартијем, најбољим басистом легендарног Џоа Завинула. Одржао сам стотине свирки на овдашњој врућој сцени - ређају се исечци из новозеландске свакодневице.

FOTO: Privatna arhiva

Песник каже да "места која волимо не можемо напустити".

- Радујем се издалека свим лепим вестима од пријатеља из Србије, остали смо заувек повезани. Осећање које преваљује огроман простор је љубав. Мој град, затим Златибор и Београд живе у мени. Живот на Пацифику донео ми је елегантну лежерност, окружен сам пријатним и културним људима, део сам света који зна да цени таленат и интелигенцију. Мера у укусу и фини манири су нормалност, то улива осећај радости и наду у нови леп дан - истиче музички глобтротер.

- Недостају ми пријатељи из Србије. Замишљам нас често окупљене, ту су сви и слатке девојке и фини људи. Рекох већ, то је моје сећање на лепоту.

- Пандемија је променила свет, свирамо на интернету, студентима клавир објашњавам "онлајн". Али имам још једну жељу. Волео бих да одржим серију концерата у Србији са сјајним бендом. Недостају ми топлина и хумор наших људи. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације