СВОЈЕ ЈУНАКЕ ВУКШУ И ЛУКУ СРЕТАО САМ И У ШКОЛИ И НА УЛИЦИ: Ђорђе Мишина о улогама у серијама "Азбука нашег живота" и "Убице мог оца"

ЂОРЂЕ Мишина студент је завршне године глуме на Академији уметности у класи Игора Ђорђевића, а већ је у биогафију уписао неколико запажених улога.

"Убице мог оца", Фото М. Обрадовић/В. Аврамовић

Свет глуме, филма и позоришта привлачио га је и као малог, па је већ са 15 година стао на даске "Дадова", а са 17 је дебитовао у филму Николе Љуце "Посматрачи".

- Нисам очекивао да ћу добити ролу Петра - главну улогу. Осим у Кинотеци, "Посматрачи" су приказани и у Њујорку. Гледали су га Леонардо Дикаприо и друге велике звезде, а ја, клинац, седим у Београду, читам о томе, и не могу да верујем. Мислим да мој животни филм прелази из жанра у жанр. Пре факултета сам радио селидбе, затим у "Хајату" као конобар, па за штандом у "Ушћу". Невероватно је чега сам се све нагледао и шта ми се све десило. Увек ми је забавно, нон-стоп тражим да радим нешто, волим путовања, природу, спорт... Живот ће ми сигурно бити испуњен - каже за "ТВ новости" Ђорђе Мишина.

Младог глумца гледамо у жанровски различитим серијама - "Азбука нашег живота", петком у 21.00, на Суперстар ТВ, и понедељком у 21.45, на ТВ Прва, и "Убице мог оца", викендом у 21.00, на Суперстар ТВ, а средом и четвртком на ТВ Прва. У драми снимљеној по романима Мирјане Бобић Мојсиловић тумачи ди-џеја Луку који живи на Ибици, док у петој сезони популарне крими-драме игра насилног средњошколца Вукшу. Мишина је заиграо и у аустралијском филму "Нећеш бити сама", који сада учествује на Санденс фестивалу, као и у холивудском хорору Slotherhouse, који је сниман у Србији.

Фото М. Обрадовић/В. Аврамовић

Када сте схватили да је глума ваш животни позив?

- Од малена сам знао да ћу се бавити глумом шта год се десило. Мене глума једноставно забавља. Волим да се играм, лепо ми је док то радим. Одрастао сам уз много филмова, књига и видео игрица. Родитељи су ме стално водили у ЈДП и Атеље 212, после чега сам био богатији за пун кофер разних емоција и замисли. Увек ми је било интересантно како настаје фикција, како се ствара прича, како добијају форму сви ти светски познати филмови и представе које смо гледали. На филму и у позоришту можеш све да створиш.

Ослобађамо се реалних граница у којима живимо, и једноставно стварамо. Када се бавиш тиме, запиташ се некад шта је стварност. Живот који живимо такође је конструкција коју сами себи изградимо. То се не разликује много од позоришта, само у позоришту ту конструкцију може да гради више људи. Глума је сецирање живота, испитивање људског ума, али и забава.

Шта је још обликовало ваш свет маште?

- Људи често говоре да је машта бег од стварности, и да то није добро, а ја маштам цео живот. Када сам био мали, родитељи су ме уписали на карате, јер је наводно добар за концентрацију. Биле су ми интересантне борилачке вештине јер сам много гледао Бруса Лија. Тренирао сам 13 година, добијао медаље, путовао по Европи. Карате ми је обележио живот, али почео сам да се бавим њиме због менталног смирења. А маштање ми је помогло да сваки леп и тежак период у животу пребродим.

Чему вас је научио вођа класе Игор Ђорђевић?

- Он је необичан појавом и понашањем, а такве су му и улоге. На почетку нам је било тешко да га разумемо, јер заиста није конвенционалан професор. Од нас никад није тражио да "будемо природни", већ је хтео да види до којих граница пуцања наши ликови могу да иду.

Увек нам је говорио да га не интересује наш шарм, да ли се лепо сликамо и да ли смо добри за интервјуе. Битно му је да будемо најбоља верзија себе. И да будемо пристојни. На трећој години смо радили Шекспира, ја сам припремао Ричарда Трећег, а то је једна од његових великих улога у Народном позоришту. Имао сам пробе насамо са њим и док смо увежбавали монологе, достизали смо неке звезде. Када завршиш час, не знаш да ли постојиш. То Игор уме да извуче из човека. Поштујем све што је радио. Био је груб када је требало да буде груб, био је мио када је требало да буде мио, и мислим да нас је то све направило челичнима.

Да ли бисте Луку из "Азбуке" и Вукшу из "Убица" сврстали у екстремне ликове?

- Не, не мислим да се посебно истичу у друштву. Одрастао сам на периферији Београда, онда сам прешао у "Дадов", који је у центру, видео сам различите стварности. И Вукшу и Луку сам сретао у животу, што у школи, што на улици, што на тренинзима. Такви људи постоје, они су само продукт околности. Верујем да особу гради окружење. И Лука и Вукша користе разна средства да испоље своје несигурности и фрустрације, као сви млади, али на различите начине, јер су различито учили о животу. Вукша би могао да каже да Лука има све што он нема, и обрнуто. А заправо обојица само траже себе.

Зашто су се гледаоци лако поистоветили са ликовима "Азбуке нашег живота"?

- "Азбука" је прича о препрекама које људи постављају сами себи, о томе колико смо некада отуђени. Видимо Уроша, Весну, Луку, Марту, њихове пријатеље, који су нормални људи. Није то крими прича или трилер, већ нормалне околности у којима свако може да се пронађе. Књиге Мирјане Бобић Мојсиловић су генијалне јер сецирају људски живот и душу. Када на интернету читам утиске о серији, често видим да неко напише "ово ми се десило".

Имамо Луку, који има своје емотивне проблеме, и Марту, која исто тражи своје ја. Њихови родитељи Весна и Урош су јурили за успехом, материјалним статусом, "америчким сном".

Сви мислимо да ћемо почети да живимо када будемо имали много новца, а живот прође поред нас. То се и њима десило. Раздвојили су се, више се не разумеју, и боре се са тиме. То је одвратно, али то је живот.

Како бисте волели да се Лукина прича заврши?

- То је неизвесно, као и код сваког младог човека. Волео бих да успе у томе што жели, да нађе праву љубав, да буде срећан са тиме што јесте. Пре свега - да себе прихвати, а затим да добије очеву и мајчину љубав какву жели. Мислим да много пати и за оцем и за мајком.

Када се врати из Шпаније, Лука стално одлази од куће, тражи нешто, нон-стоп је у некој журби. Дошао је да их види, али није ту. Жели да буде са њима, али сам себи поставља препреке.

Александра Јанковић, Фото М. Обрадовић/В. Аврамовић

Како вам је било у кадру "Азбуке" са Јадраном Малковичем, Александром Јанковић и Мионом Марковић?

- Миону Марковић сам већ знао од раније, али сам први пут видео Александру Јанковић и Јадрана Малковича. Када смо у истој просторији, нас четворо се само смејемо. Јадрана гледам и као оца у серији, али и као брата. Донео је другачији поглед на овај посао, јер је радио у Европи где је и одрастао. Свидео ми се његов метод. Добио сам прилику да играм са Сплићом, која је и позоришна и филмска и телевизијска легенда, и добра особа. Увек је била ту да из мене извуче најбоље. Због сцена које сам са Александром снимао, морали смо да дођемо до дубина односа мајке и сина. И уопште ми није било тешко. Нисмо глумили свако за себе, дисали смо заједно, причали и спознали смо наше ликове.

Улогу у "Убицама" добили сте док сте били у ковид болници?

- Док сам још снимао "Азбуку", ишао сам на кастинг за "Убице". Ушао сам у ужи круг, али убрзо сам завршио у ковид болници у "Арени". Првог дана док сам био тамо звали су ме да радим кастинг преко "зума". Око мене пролазе људи у скафандерима, кашљу, падају, што је стварно изгледало филмски. Директор кастинга и редитељка Маша Нешковић питали су да ли могу под таквим околностима да учествујем на аудицији, а ја сам рекао да могу. Импровизовао сам, а они су били одушевљени.

У "Убицама" играте потпуно другачији лик него у "Азбуци". Какав је утисак на вас оставио Вукша?

- Вукша је негативац у тој причи и треба то пронаћи у себи. Морао сам да се сетим насилника из моје школе. Док сам ишао у основну школу, тога је било баш доста. Ћушке по глави у ходницима, узимање лопте на терену млађима, узимње пара... Имао сам материјала колико год треба. Поражавајуће ми је што Вукши има на све стране. Знам људе који су били Вукше мог доба, али су се извукли, имају породице и нормалан живот. Али то што су радили, некоме је оставило ожиљке. У првој епизоди се види сцена у којој Вукша малтретира малог Гвоздена. Колико је деце попут Гвоздена? Вукша одрасте и то заборави, али Гвоздену остају трауме. Још су гори посматрачи, људи који не реагују, професори који виде, околина која ћути, то је катастрофа и то морамо да излечимо. Мислим да Вукша треба да послужи гледаоцу да види да ли је његово дете жртва или насилник, да поразговора са њим.

Препоручујемо

Култура

0 1

ИНТЕРВЈУ Иван Заблаћански: Спаса је права посластица за игру

31. 10. 2021. у 11:18

Култура

0 2

ИНТЕРВЈУ Нина Јанковић: Баба Губа је попут неке виле

29. 08. 2021. у 10:37

Култура

0 2

ИНТЕРВЈУ Урош Јовчић: Млади Добрица Ћосић, велика одговорност и трема

28. 03. 2021. у 10:38

Познати

1 0

"ДА ЛИ СИ ПРЕЖИВЕО?" Вук Костић објавио фотографију на којој је сав у ожиљцима, пратиоци шокирани (ФОТО)

23. 03. 2021. у 21:24

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације