ВЕЛИКИ МАЈСТОР ПРИПОВЕДАЊА: Опроштај од Радована Белог Марковића (1947-2022), моћног и оригиналног пера српске књижевности

ЗАЋУТАЛО је још једно велико и моћно перо српске књижевности! Са животне и књижевне сцене је, изненада, у тишини, како је и живео, сишао Радован Бели Марковић, приповедач и романсијер, који је сваки свој књижевни подухват видео као нешто што је, изнад свега, у служби "краљевског језика српског".

Фото В. Данилов

Узимајући књижевност за облик свог готово монашки схваћеног целоживотног послушања, Радован Бели Марковић је до краја остао веран основним прозним облицима: причи и роману. И кад се, овако неочекивано, прави биланс, види се да је је он српској књижевности, током свих година и деценија, подарио седам књига прича и дванаест романа. А и за приче Радована Белог Марковића, али и за његове романе, може се рећи да им је основна одлика то што се, готово ни у једном важном елементу, не подударају са уобичајеним представама о овим књижевним врстама, са оним што се, по навици, узима за њихове основне одлике, што је, већ, само по себи, знак да је реч о писцу који у књижевност није ушао да би понављао и умножавао оно штo, у овом или оном облику, постоји него да би постојано уводио новине у ове две књижевне врсте.

Радован Бели Марковић за средиште свог књижевног света узима Лајковац, Ваљево и читав колубарски крај или, како би он сам рекао, " колубарску екумену", али за само приповедање не користи било који традиционални облик, широко отварајући простор за ново и другачије. Из тог угла гледано, само неколико прича ("Швапска коса", "Повратак Лазара Дражића", нпр.) има фабулу, има главног јунака чија је судбина постављена у средиште приповедачевог интереса, док прозни текстови из књига "Сетембрини у Колубари" и "Мале приче" и не могу да се посматрају као на традиционалан начин испричане приче, већ као, далеко више, резултат настојања да се у прозни текст уведе песничка тематика и један дубоко меланхолични доживљај света и живота. Зато се и може рећи да међу онима који нису писали стихове, а имају високо место у српској књижевности, баш по лирској димензији свог књижевног израза, Радован Бели Марковић заузима прво место.

Нема никакве сумње да у опусу Радована Белог Марковића, због низа одлика, важно место има "Живчана јапија", дело за које се, као ни за дело "Људи говоре" Растка Петровића не може са сигурношћу рећи којој књижевној врсти припада. Сваки читалац се суочава са дилемом: да ли је то циклично организована књига прича или је пак неки мозаично компоновани роман или је, опет, реч о лирској прози, о залажењу у душевни свет "лајковачког мнимог литерате Р. Б. Марковића" који читаоца воли да проводи кроз своје "просунчане несанице". Уводећи у приповедање један маштенски простор, Горњу и Доњу Псачу, узимајући за тему низ измишљених "урутки и сокоћала", служећи се, врло често, цитатима из прозе других писаца (Џемс Џојс, Иво Андрић, пре свих других), засновао је један образац приповедања који ће се, потом, преселити у његове романе. За тај начин приповедања посебно су важне две ствари: прича нема континуитет, приповедач "лута" и по простору и по времену, једнако као што он у готово свакој целини, и то више пута, показује склоност да нагло промени тон приповедања и да из сфере трагичног очас склизне у хумор и гротеску.

Микић и Марковић на промоцији пишчеве књиге прошлог лета, Фото Б. Пузовић

А кад је у роману "Лајковачка пруга" одлучио да у средиште свог интересовања постави нешто што је уистину имало велики значај у нашој новијој прошлости, а везано је за сферу градње ( код Радована Белог Марковића је, по правилу реч, о "залуд-градњи", о подухвату који, из тренутка у тренутак, губи смисао, свеједно да ли је реч о лајковачкој прузи, школи у селу Ћелије или је, као у последњем роману, реч о ветрењачи бојара Тадића), везано је за покушај да се, врло често и насупрот ономе што већина људи жели, уведе нека важна промена у људски живот. И не захвата Радован Бели Марковић из наше културне меморије само мотиве већ, врло често, и саме књижевне врсте. У нашој старој књижевности, али и у књижевности епохе барока, врло важно место има књижевна врста позната као плач.Плачеве су писали Доментијан, Константин Филозоф, Димитрије Кантакузин али и Захарија Орфелин, а једну врсту плача ћемо срести и на почетку "Лајковачке пруге", у описима реакција оних који очекују да ће због градње пруге изгубити комад земље или чак гробна места својих предака. Једина разлика између старијих плачева и пролога "Лајковачке пруге" је у томе што код Радована Белог Марковића све време осећамо и једну гротескно-комичну црту директно проистеклу из сазнања да је сваки поредак у свету привремен и да ће, релативно брзо, изгубити смисао и сама јадиковка и њен повод. Отуда долази још једна важна димензија прозе Радована Белог Марковића, а она се тиче чињенице да је он успео да, барем у основним цртама, покаже оно о чему тако радо сведочи дух модерних времена - о све ширем простору за испољавање апсурда, о све дубљем растакању вредносног поретка у свету. Зато и не чуди то што у роману "Стојна ветрењача" средишње место има лик "посињеног унука", односно "поунученог сина", пошто је један ваљевски богаташ, суочен са неизбежном пропашћу породичне лозе, одлучио да се послужи преваром и да дете које је зачео са служавком "позајми" сину који не може да има деце и тако га, преваром, претвори у свог унука и наследника породичног иметка.

У српској књижевности новијег доба нема писца у чијим делима "гостује" толико великих и важних претходника. До скора се право на то да у једно ново књижевно дело буде пренето нешто из већ добро познатих дела признавало песницима, посебно онима који су, као Иван В. Лалић, умели да користе своју лектиру, а Радован Бели Марковић је, и у своје приче и у своје романе, укључио мотиве и ликове из дела великог броја наших и страних писаца.Од наших писаца доминирају они из епохе реализма, а међу њима Стеван Сремац и Милован Глишић. Преузимајући, примера ради, Глишићевог јунака Саву Савановића, Бели Марковић овог јунака не смешта у сферу страве већ у сферу гротеске и хумора, пошто наш најпознатији вампир постаје трговац шиваћим машинама, постаје тривијална фигура модерног доба. Тако се, у ствари, у прози Радована Белог Марковића остварује кретање по историјској оси и кроз један детаљ дочарава промена хоризонта у коме за човека новог доба могу да постоје ствари и појаве из прошлости (а тако је и са мотивом мртве драге у роману "Путникова циглана", у коме он, у исто време, има и мелодрамске и гротескне обрисе). А тако се рађа и једна посебна врста хумора. Тај хумор се код Радована Белог Марковића остварује у различитим интензитетима. Захваљујући хумору, видимо нешто уистину парадоксално: српски писац у чијим делима је толико меланхолије у унутарњем свету приповедача и зато тај приповедач тако уверљиво описује пустош и празнину, досаду коју не би "пореметило ни ново распеће" у исто време је и мајстор хуморне поенте.

У часу када од нас одлази, Радован Бели Марковић нам се указује као велика књижевна фигура и стаје уз бок оним писцима на које се радо ослањао и које је често помињао као своју омиљену лектиру. А то значи да је он и писац који је на више начина показао да пред себе поставља врло високе захтеве, посебно оне који су му омогућавали да, попут неког барокног мајстора, буде оличење и високог артизма и, на другој страни, способности да се говори о оним темама које осветљавају саму основу људске судбине.

КОМЕМОРАЦИЈА И САХРАНА

Комеморација поводом смрти Белог Марковића биће одржана данас у 11 часова, у великој сали Културног центра "Хаџи Рувим" у Лајковцу. Опело и сахрана су у 13 часова на Новом гробљу у Лајковцу.

На комеморацији ће, како је најављено, говорити министар полиције Александар Вулин, помоћник министра културе Славица Трифуновић, критичар Радивоје Микић, некадашњи министар Душан Михаиловић и Андрија Живковић, председник Општине Лајковац. На гробљу ће се од писца опростити Дарен Миливојевић, из тамошње Градске библиотеке.

Препоручујемо

Култура

0 0

ЦРНИ ДАН ЗА ЛЕПУ КЊИЖЕВНОСТ: Одлазак Радована Белог Марковића (1947-2022), прозног писца ретког кова и језика

21. 01. 2022. у 11:33

Култура

0 2

СМРТ БЕЛОГ МАРКОВИЋА ОГРОМАН ГУБИТАК: У својим делима овековечио родне Ћелије, Лајковац, реку Колубару и “бело” Ваљево

20. 01. 2022. у 09:26

Култура

1 12

ПРЕМИНУО КЊИЖЕВНИК РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ

19. 01. 2022. у 22:07

Култура

0 3

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ БЕЛИ МАРКОВИЋА ЗА "НОВОСТИ": Књижевност, као и капка росе, има своје време

19. 01. 2022. у 22:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације