НА мапи српске поезије друге половине двадесетог и, ево, у почетним деценијама двадесет првог века, певање Крстивоја Илића самоизградило се у велику лирску исповест што захвата у значења и симболику свега видљивог и невидљивог у животу, у општој људској и песниковој родној историји и судбини, али, такође, и у судбини самог певања као првог и последњег израза човекове душе, човекових стваралачких моћи.

Коментари (0)