ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Кодиране поруке за корекцију стварности

Драганa Бошковић

18. 01. 2022. у 15:28

ВОЛФРАМ Лоц, немачки песник и писац, кога наша публика памти по драми "Урнебесна тама", која је била победник и на једном од Битефа, у својој радио-драми "Адреса Свемир - неколико порука", пласирао је већину идеја из свог "Говора о немогућем позоришту", у чијој основи су преиспитивање и иронизација стварности, њен одраз у позоришту.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Кодиране поруке за корекцију стварности

Новости

У судару истинитости и позоришне илузије, настаје, по Лоцу, нови свет, саздан по сопственим законитостима, нимало сличним стварном животу, којим се баве. Скривене у дух језика, у "драми за гласове", шифроване поруке Волфрама Лоца су духовита транспозиције не само Бекетовог театра апсурда, или Брехтовог епског приповедања, него и кабаретског политизирања о смислу егзистенције, у односу на диктат времена, као код, на пример, Веденског или Хармса. Иако дубоко уроњен у постдрамски позоришни манир, драмски текст о немогућности реинтерпретације живота, "Адреса Свемир...", је реалистични изазов, како за редитеља тако и за извођаче, од чије инвентивности зависи, да ли ће покушај надинтерпретације прихваћених схватања бити на сцени смислен и читљив.

Ања Суша је, како се и до сада показало, успешан преводилац замршених, непроходних драмских мотива на конкретан сценски језик. Иронизирање и довођење до апсурда драмских и позоришних клишеа, што је била очигледна Лоцова намера, редитељка је поверила сарадницима, чија репутација играња оностраног, невидљивог, а нарочито необјашњивог у позоришту уопште није упитна (Младен Андрејевић и Данијел Сич). Њих двојица су заиста били пар из Бекетових драма, њихове поруке су, изобличене кривим огледалом смисла, као код Естрагона и Владимира у "Чекајући Годоа", ишле право у универзум, својом филозофском јеткошћу. Чекајући да се створи дете, као смисао, који недостаје живљењу, они су били чак и животни, јер је и свакодневица део жанра апсурда, без унапред одређених правила драмског театра. Остали, нарочито Милутин Дапчевић, неодољиво спонтано су били антиподи и антијунаци непостојећег, немогућног позоришта. До крајњих консеквенци, до идеје смрти, као коначног нестанка (са цене?), Александар Вучковић, Никола Малбаша, Јелена Илић и Милица Сужњевић, наоко хаотично, дисциплиновано, посвећено и успешно су спровели редитељску идеју, да из хаоса настаје нови хаос, из бесмисла настају распад и ђубриште, а свему је лек експлозија, растакање, које, иронично, успоставља нови поредак, који задобија сопствену уређеност. Неки повратак смислу, подражавању, емоцији, дефинитивно остаје као утисак после аутентичног ријалитија, што "Адреса Свемир..." свакако јесте. Испод живота, да би персифлирао позоришни принцип, да је драма изнад њега, иако је животом условљена.

Корекције стварности, смисла и уврежене истине, које оптерећују уметнички приступ, "Адреса Свемир - неколико порука" приказује као псеудопроцес (што позориште подразумева), у коме нема ни победника, ни побеђених. Смисао је свима подједнако дат. Или није.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ЗАГОНЕТКА ВЕЛИКОГ КРАЉА: Монографија др Иване Коматине о Урошу Првом Немањићу