ИНТЕРВЈУ Пијаниста Андреј Коробејников: Чудесну музику лако препозна и обичан човек

Марина Мирковић

16. 01. 2022. у 13:00

ПИЈАНИСТА блиставе каријере, звезда концертних подијума широм света, Андреј Коробејников, један од водећих уметника данашњице познат по особеним интерпретацијама, свој јединствени осећај за инструмент и бравурозно техничко мајсторство показао је и протеклог петка у Коларчевој задужбини. Музичар импресивне биографије и необичних, широких интересовања, Шостаковичев једнако необични, ведри Концерт бр. 2 за клавир и оркестар извео је у пратњи Београдске филхармоније, те се овај оркестар уписао на дугу листу прворазредних светских оркестара са којима је млади виртуоз наступао.

ИНТЕРВЈУ Пијаниста Андреј Коробејников: Чудесну музику лако препозна и обичан човек

Андреј Коробејников / Фото архива

- Одушевљен сам, Београдска филхармонија је заиста фантастичан оркестар са врло моћном енергијом, гудачи су изузетни... Поједине секције умеју да зазвуче немачки снажно. Ипак, у њиховом звуку сам осетио и нешто врло блиско мом, руском сензибилитету, јер ми јесмо слични и блиски, браћа, али нажалост и даље нема довољно сарадње међу нашим културама - каже, за "Новости", пијаниста који је у октобру имао један од својих реситала по којима је чувен, такође на Коларцу.

* Други пут у Србији, уз велики оркестар и Шостаковича - какав је то доживљај у снежном Београду?

- Одувек сам имао утисак, у једном делу тог концерта, да пада снег, и одушевио сам се када сам доспео у бели Београд који је тако одговарао слици у мом уму. И у коме сам затекао најлепшег Снешка Белића. Овај концерт је комплексно, врло посебно дело у опусу Шостаковича који га је компоновао за свог сина Максима, када је био на завршној години Централне музичке школе у Москви. Поиграва се у њему са каноном што је по себи иронично, јер је реч о школи која ствара супервиртуозе, али се поиграва пре свега митом о најсрећнијој земљи на свету. У целини, дело пружа две слике - лице и наличје совјетског друштва, на моменте врло позитивно, нежно, лепо, уз изненадни увид у призоре агресије... Има и мало балканске полиритмичности, живе карневалске музике, уз мајсторску оркестрацију. Наједном, ту је и огољена личност Шостаковича, у музици лиричној али и суперличној, као да Дмитриј, композитор али и отац, пред нама испија чај у дачи.

* Ваша ерудиција и интелектуална радозналост су општепознате. Сматрате ли да је и за слушаоца класичне музике потребно предзнање, да ли оно може продубити рецепцију музике?

- Мислим да генијални умови стварају за векове. Ето, у Шостаковичевом Концерту бр. 2 ви можете да занемарите поменути канон, осетићете без сумње чудесну енергију, емоције... Велика музика је увек велика музика, у свачијем уху и уму. Његова грандиозна Осма симфонија, кроз коју промишља страхоте рата, настала је 1943. и људи који су преживели бомбардовање слушајући је чују бомбе, доживе то изнова - без икаквих објашњења, јер је то описано, изражено кроз музику потпуно реалистично. Таква музика делује на подсвесном и сваком другом нивоу, који не може бити научен. То је уметност потпуно апстрактна, чија величина јесте у томе да ће је доживети једнако неко у јапанском селу и међу европском музички образованом аристократијом. И овај концерт који сам одсвирао разумева се и осећа на том универзалном нивоу ако се одсвира онако како би требало, чак и у некој сасвим другачијој култури која не дели искуства са ауторовим. Зато су неки композитори генијални и вечни, а други само добри, у најбољем случају. Иначе, сматрам да сваки извођач треба да унесе у дело свој угао разумевања, "читања", осећаја, а не да музиколози на силу сврставају дело или учитавају значења и садржај који би био окамењен у теорији.

* Осим неизбежних Немање Радуловића или Стефана Миленковића, (за) које наше уметнике знате?

- Познајем сестре Бизјак које су у Паризу, Владимира Милошевића... Наравно, свако зна за највећег југословенског пијанисту, који је први свирао на клавиру који је и данас у Коларцу - Иво Погорелић је ванредан музичар, то је недостижан ниво... Заиста посебан, генијалан извођач.

* Како пандемија мења мапу концертних центара у Европи и свету, и динамику сезона, уколико и где оне тренутно постоје?

- Београдски концерт усрећио ме је тим више јер су класична музика и извођачи гурнути у својеврсни гето, широм света. Звучи апсурдно чак и мени који сам то доживео, али наступао сам са симфонијским оркестром из Марсеља и свирали смо - само за себе! Притом концерт није био ни сниман због неких техничких проблема а ми смо га одсвирали, тако, потпуно без публике, и отишли кућама... То је веома горко искуство, непојмљиво.

Андреј Коробејников / Фото архива

* Да ли има смисла борити се против тога, а за музику и за публику? Каква је ситуација у Русији?

- У Белгији су музичари протестовали због тога. У Русији, чудесни маестро Гергијев не одустаје, ансамбли Маријинског свирају, а онда, последично и остали - свакако, у случају маестра, не одмаже ни његово блиско пријатељство са Путином. Дивим се енергији Гергијева по којој је вероватно најпосебнији ако не и највећи на свету, "његови" оркестри су невероватни, увежбани. Иначе, волим старовремски организоване оркестре и диригенте који причају причу као што су и Клаудио Абадо или велики Мехта.

* Ваша интересовања и постигнућа су необична у биографији класичног музичара, будући да сте између осталог и правник, који, међу многим језицима, зна и есперанто?

- Имао сам од почетка строго, опште образовање, мајка је инсистирала на прескакању разреда и у раном тинејџерском добу сам већ могао на факултет. У то доба имао сам личну кризу у вези са музиком и желео сам да се бавим одбраном људских права. Доцније сам упоредо са конзерваторијумом завршио и Правни факултет у Москви, аутор сам неких стручних дела, а правнички докторски рад био ми је готово спреман када се променило много тога, укључујући комплетну теоријску терминологију - због чега бих морао да мењам 250 страна рада. Дилема је, после разговора са много људи, разрешена у корист музике. Засад. На факултету сам завршио и први десетодневни курс есперанта који је врло једноставан и логичан језик. Познаваоци одржавају конгрес сваке године и фасцинантан је ниво идеализма и једнакости у том концепту где су нобеловци и домаћице међусобно равноправни. Реч је о племенитој идеји и лепом језику.

* У музици, коју и стварате као што пишете и поезију, волите експерименте и укрштања - али не и кросовер у класичном смислу?

- Обожавам да импровизујем у музици, често са електроником, а бенд са којим свирам у Сенкт Петербургу је посебан по томе што потпуно импровизујемо. У променљивој постави сам ја као класични музичар, затим један хевиметалац, један психоделичар... Ипак, не волим оно што се зове кросовер.Обожавам и прави, озбиљан џез: Колтрејна, Паркера, Гилеспија, али не волим ништа што је између. А како то, тачно, кажу: да би свирао џез мораш бити или црн или потпуно луд, а најбоље је да будеш и једно и друго!

АПЛАУЗИ У ДОБА КОРОНЕ

ПОСТОЈИ моћна анегдота из совјетског периода, који Шостакович неретко приказује у суперироничном маниру. Своди се на игру речи за све који знају двојако значење речи "мир", која на руском значи (и) "свет". "Боримо се за мир. По могућству за цео (мир)."

У Русији је чувено и углађено, формално писмо Шостаковича који пише пријатељу из Одесе, описујући свенародни празник прославе 40 година совјетске Украјине, наводећи поименце неколико десетина проминентних вођа Комунистичке партије. Његов истанчани осећај за иронију, за универзално у специфичном, глобално у локалном, управо је невероватан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)