ПОГЛЕД ИСКОСА - Сликарство као тиховање

Дејан Ђорић

21. 12. 2021. у 17:35

У ЈЕДНОМ документарном филму из седамдесетих година српски концептуалисти и критичари изјавили су да стварају уметност лишену сваке фигурације, али и религије, митологије и езотерије.

ПОГЛЕД ИСКОСА - Сликарство као тиховање

Фото Приватна архива

То самоукинуће свих уметничких сокова, самог ероса у стварању, сакралности ликовног чина, води ка делима налик на шифоњере, кофере и радијаторе, лишених било какве духовности. У том смислу нема разлике између Зузане Халупове и Раше Тодосијевића, обоје стварају без ичег духовног. Сликар Драгослав Живковић (Књажевац, 1955) отишао је у другу крајност, толико исцељујућу и зачуђујућу у ово време духовних инвалида. Његова уља, пастели, акварели и цртежи натопљени су спиритуалношћу, коју је као највреднију могућност не само у уметности порекла и Милица Стевановић у својој теоријској књизи. Дела сликара из Књажевца на другој су страни од њених "буџевина", псеудослика и разноразних авангардистичких иживљавања. Треба приметити да ликовни свет Живковића као надмоћни традиционализам и конзервативизам више, отмене врсте, не почива на некој догматској хришћанској теорији већ на помном проучавању класика окултизма. Њега не занима да делује против (пост)модернизма, он га и не примећује, као што га не интересује да делује против било чега. Он је за, а не против, а из езотерије узима само духовну вредност, која очито и ту постоји. Из таквог интелектуалног миљеа потичу његове дубоко спиритуалне сензације, реализам као вид метафизике. Тим пре зачуђује да такву оригиналну појаву многи нису препознали и одговорили на њу, па се и Милан Туцовић, исто тако велики сликар, чудио зашто се уопште придаје пажња Живковићу.

Осим код Леонида Шејке, никада у српској уметности није тако дубоко зазвучало тајанство у ликовној уметности. Драгослав често зна да наслика само једну зделу, али је у тој посуди сажета цела истина о свету. Његова остварења прожета су невиђеном меланхолијом, осећајношћу, сплином и гађењем према глупостима овог света, али та усамљеност није патолошка већ исцељујућа у садашњој буци и бесу. Уметник је изградио само свој лични ликовни свет, универзум личне митологије, који почива на мајци, дрвету, родној кући, детињству и Књажевцу као малом центру његовог света. Он уме да наслика само једно дрвце наспрам неба, али да призор буде прожет таквим и толиким смислом, да постаје јасна илузорност хрлења у мегалополисе, велика уметност може настати било где. Лично прескроман, Живковић је узор сликара-Робинзона, усамљеног испосника у монашкој ћелији свог атељеа. Теме су такве, тиховање и самоћа као (само)испитивање, која по психијатрима не мора уопште да буде негативно стање, самоћа која у свој пуноћи постојања натапа бивање предмет и људи на овим сликама. Један зналац је најбоље дефинисао Живковићев космос, рекавши да смо до сада могли да слушамо тишину, а од сада можемо и да је видимо.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ПОЛИЦИЈА БЛОКИРА ПРИЛАЗ: Стигао багер у двориште куће где је нестала мала Данка (ФОТО/ВИДЕО)