СРПСКИ ЈЕЗИК "ГОВОРИ" И НА ИЈЕКАВИЦИ: Проф. др Драган Станић председник Матице српске

У ГОДИНИ у којој је обележила 195 година трајања, Матица српска изнедрила је ијекавску верзију једнотомног Речника српског језика заокруживши на тај начин читав систем стандардолошких приручника - Правопис (2014), Нормативна граматика (2018) и Рјечник српскога језика (2021) неопходних сваком компетентом говорнику српскога језика ијекавског изговора.

Фото Д. Дозет

За екавски изговор ови приручници су изашли раније: Правопис српскога језика (1993), Речник (2007) и Нормативна граматика (2013), али су се и у тим књигама могле наћи ијекавске изговорне алтернативе српског екавског стандарда.

Овај издавачки подухват може се окарактерисати историјским, а председник Матице српске проф. др Драган Станић истиче да су овим постигнута три основна циља:

- Један је сасвим практичан: да олакшамо свим говорницима ијекавског наречја да могу лако и брзо да користе ове важне приручнике. Други је декларативно стандардолошки: да покаже како Матица српска, а тиме и цела српска језичка заједница, подједнако брине како о екавици тако и о ијекавици, да поштује чињеницу да ијекавицом говори велики број Срба, те да тај изговор свакако треба стандардизовати по истоветним, заједничким, српским начелима. Трећи је циљ идентитетско-историјски по карактеру: треба показати јасну свест о томе да је ијекавица по пореклу превасходно наречје српских, штокавских народних говора.

Колико бреме бисмо оставили потомцима ако бисмо се одрекли штокавске ијекавице?

- Штокавска ијекавица је настала на широком простору српског народног језика, и то херцеговачко-крајишког и зетско-сјеничког дијалекта. Тај ијекавски штокавски простор је само једно плућно крило српскога језика, а друго крило је штокавска екавица са свим дијалектима нашег источног језичког простора. Срби су и до сада дисали са оба ова плућна крила, а тако треба да буде и од сада. Свако сужавање у погледу основних схватања целине српскога језика води нас катастрофалним исходима у будућности. Нико нас данашње Србе није овластио да спремамо капитулантску опцију за наше потомке, па на такву врсту пораза не смемо пристати.

Зашто су Срби већ век и по изложени специфичном културалном рату који има веома озбиљне импликације управо у домену језика?

- У том рату штокавска ијекавица, српска по пореклу, треба да постане плен који ће разграбити они јужнословенски народи, верске и етничке заједнице спремне да развију своју идентитетску стратегију засновану на антисрпском ставу, на потреби да себе дефинишу по својој разлици и оштром супротстављању Србима. Како то у пракси може да изгледа, најгротескније и најкарикатуралније је показано на примеру Црне Горе и Црногораца.

Није ли императив за одбрану ијекавице и то што је ијекавски српски живаљ најизразитије био изложен геноциду, етничком чишћењу и негирању свог језика и ћирилице?

- Битка за штокавску ијекавицу представља важан део поменутог културалног рата против Срба. Пошто све то представља историјски процес дугога трајања, онда би било преко потребно да себи разјаснимо како за креаторе тога културалног рата простор штокавске ијекавице представља суштински важан циљ. За њих би било идеално када би сами Срби, одустајањем од бриге за ијекавицу, помогли интересе сопствених непријатеља. То значи да је на српским западним просторима планирано не само отимање штокавске ијекавице него и нови процеси етничког чишћења.

Фото Д. Дозет

Каква је улога Републике Српске у том језичком рату?

- За сваког иоле разумног и објективног човека императив државотворне стабилности Републике Српске јесте услов свих услова за даљи опстанак Срба на простору Босне и Херцеговине, те на Западном Балкану уопште. У домену језика то значи да пуну српску језичку и стандардизацијску политику морамо спроводити бар у државним оквирима Републике Србије и Републике Српске. За тако нешто, по свему судећи, имамо пуну политичку сагласност обеју страна и свеопшти народни консензус.

Зашто су Хрвати инсистирали на стандарду штокавске ијекавице уместо своје кајкавске икавице?

- Штокавска ијекавица је пореклом превасходно српска, али је својим трајањем она обележила и језички стандард Хрвата, Бошњака, па и Црногораца. Сва ова три стандардолошка облика су заснована на темељима српског народног језика, тј. Вуковог језика. Нама Србима само може да буде мило што је српски језик прихваћен код нама блиских народа или код народа који су произашли из српскога. Да су Хрвати хтели да развијају некакав облик истинске, аутентичне хрватске језичке основе, они би за свој стандард узели чакавску икавицу (по томе су сасвим изворни), можда чак и кајкавску екавицу (њу би, додуше, делили са Словенцима). Како су се Хрвати определили за штокавску ијекавицу, они су одлучно кренули на српски језички простор, а тај упад је с временом све више стратешки осмишљаван као глобални пројекат етничког чишћења и геноцидних пројеката усмерених против Срба. Без таквих процеса модерну хрватску нацију тешко можемо замислити, па та чињеница представља озбиљно етичко оптерећење за сваког духовно озбиљнијег Хрвата.

На који начин би српске језичке норме требало пресликати у праксу?

- Ми не можемо и не треба да управљамо језичком политиком нама блиских народа, али морамо знати шта је нама чинити. Пре свега, морамо развијати српску, заједничку стандардолошку процедуру: дефинисати шта је српска норма, те у којим се све облицима она појављује на српском језичком простору. У том погледу морамо бити веома флексибилни да не бисмо несрпским проглашавали нешто што не би смело бити одбачено.

Потом се морамо побринути да српска језичка норма и српска језичка култура, која укључује и свест о вредности колико екавице толико и ијекавице, буде у пракси ваљано спроведена. У том погледу је посебно важна улога школског система, па би зато повећање броја часова српскога језика и књижевности, системско унапређење наставе, ширење разних секција и радионичког рада, додатно обучавање наставника, било преко потребно. У томе посебну улогу имају и медији.

Није ли и то што су наши највећи књижевници писали на екавици и ијекавици најбољи доказ о богатству српског језика?

- Српско језичко искуство мора имати развијено чуло како за екавштину милих нам писаца какви су Доситеј, Бранко, Змај, Лаза, Ђура, Дис, Исидора, Црњански и други, тако и за ијекавштину исто тако милих нам писаца какви су Вук, Његош, Љубиша, Шантић, Иво Војновић, Меша и многи други. Кад то схватимо, онда ћемо разумети и то како су на екавицу прелазили један Дучић или Андрић, те како су умели и екавицом и ијекавицом да певају Бећковић, Ного, Милосав Тешић... Када све то дубоко осетимо и доживимо, онда ћемо спонтано у себи учврстити једноставан, а неизбрисив утисак да са српском књижевношћу живимо у изражајно моћном језику, те у једној дубокој и богатој култури која за праве таленте представља извор велике снаге и лепоте.

ВЕЋИ БРОЈ ЧАСОВА У ШКОЛАМА

КАКО ћемо очувати језик ако га ђаци изучавају на све мањем броју часова?

- Морамо спремно радити и на читавом низу додатних активности које би омогућиле да сваки ученик или студент јасно сагледа, осети и заволи целину српског језичког простора.

Требало би увести праксу ђачких и студентских екскурзија, летовања и зимовања, успостављање блиских односа и братимљење школа из Србије и Републике Српске, па и Црне Горе. Деца треба одмалена да расту са језичким осећањем како за екавицу тако и ијекавицу, те за изражајне валере како једног тако и другог изговора.

ЧУВА НАС, ОСНАЖУЈЕ, УЗДИЖЕ

У ОВОМ времену короне, сасвим лако можемо замислити биће које непрестано слаби, њему се губе виталне функције плућа, та плућа нестају наочиглед свих лекара, лекова и апарата, а човек не може да дође до ваздуха, па због тога бива осуђен на смрт. Као језичка и културна заједница требало би да научимо да дишемо са оба плућна крила и да осетимо како нас такво дисање изнутра обнавља, енергетски оснажује и духовно уздиже. Уколико чувамо и оснажујемо сопствени језик, језик ће сасвим сигурно јачати и уздизати нас!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације