МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Васко Попа - слава јача од клевета

В. Н.

07. 12. 2021. у 22:15

ИДУЋЕ године Србију чека једна заиста велика књижевна годишњица: пун век од рођења једног од два-три највећа модерна српска песника: Васка Попе. Можда је та велика годишњица разлог што је пре непуних годину дана једна друга Попина годишњица – тридесет година од смрти – прошла прилично незапажено.

МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Васко Попа - слава јача од клевета

Фото: КЦНС

Ауторски текст Мухарема Баздуља за портал КЦНС о предстојећој књижевној годишњици:

Можда је неко мислио да је превише два пута, годину за годином, прослављати Попу, а боље је свакако обележавати годишњицу рођења него смрти, као што је и „јубиларније" одати пажњу стогодишњици, него проласку три деценије. Ако је заиста тако, идуће године нам ваља очекивати мноштво подсећања на Попу, песника који је славу српске поезије, као ретко који други песник, пронео широм света.

Кад путујем светом, волим да ходочастим књижаре. Увек, као по неком ритуалу, скоро налик на присилну радњу, на полицама тражим наше писце. Кад је о прози реч, ту зна бити и изненађења. Иво Андрић, наравно, није изненађење, као ни Данило Киш, Александар Тишма или Давид Албахари, али сви остали практично јесу. Али опет, нађе се у књижарама Париза, Амстердама, Гетеборга, Антверпена, Мадрида или Хајделберга и других наших писаца: од Павића или Булатовића до савременика попут Горана Петровића, Владана Матијевића или Владимира Пиштала.

Кад је о поезији реч, међутим, а све боље књижаре на свету имају и одељак поезије, макар је обично јако мали и своди се на једну до две пречке на полици, изненађења нема. Само је један наш песник тамо редован гост, а то је – Васко Попа.

Још за живота, Попа је успео да буде један од ретких преведених песника који остављају дубок траг на поезију која се на енглеском језику пише у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. То се првенствено десило захваљујући преводима Ен Пенингтон односно снажној импресији коју је Попина преведена поезија оставила на једног од највећих енглеских песника двадесетог века: Теда Хјуза.

У књизи Ен Пенингтон „Писма Васку Попи" коју је код нас објавила новосадска „Академска књига" може се на занимљив начин пратити постепен раст славе нашег песника у Енглеској. Анкица Васић, приређивачица ове књиге, потврђује у својој напомени тезу о великом одјеку Попине поезије у свету, преводима „у свим земљама Европе, у обе Америке, као и у азијским земљама".

О Попиној дубокој захвалности Ен Пенингтон најречитије говори песма коју јој је посветио:

До последњег дана проширује

Своју кућу у Оксфорду
Грађену од словенских
Самогласника и сугласника
Глача угаоне каменове
Док им не да
Англосаксонски сјај
Њена смрт личи на предах
Под далеким липама пријатеља

Песма је написана у Кембриџу 1981, непуну деценију уочи Попине смрти, а једва десетак дана након што је Ен Пенингтон умрла. Након Попине смрти, а на трагу репутације коју је стекао, његову поезију су на енглески наставили преводити други преводиоци. Настављајући се на преводе Ен Пенингтон, Френсис Џонс је почетком друге деценије двадесет првог века објавио и Попине „Сабране песме" на енглеском. Ипак, оно што је у последњим годинама привукло највећу пажњу кад је реч о Попи јесу „Изабране песме" које је изабрао, превео и приредио Чарлс Симић, а објавила престижна едиција „Њујорк Ривју оф Букс Поетс" средином 2019.

Из англосаксонске перспективе, најзанимљивије је колико је Попа својом поезијом утицао на Хјуза. О томе је добра писала Тара Бергин која предаје поезију на Универзитету у Њукаслу. Она истиче како се Хјузу код Попе наричито допао „надреализам народне приче" односно вештина да повезује чудновате слике са здраворазумским опсервацијама. Такође, истицао је и Попину способност поетизације анегдота односно тенденцију да пише у циклусима. Тек после читања Попе, и Хјуз је почео да пише у циклусима.

Бергинова није једина која је приметила утицај Попе на Хјуза. Већина стручњака за Хјуза говори да је његов есеј о Попиној поезији заправо – аутопоетички.

Почетком деведесетих, кад су бројни српски писци били изложени бесрамним пропагандним нападима као малтене инспиратори ратних злочина – о чему врло сугестивно и упућено пише Борис Булатовић у својој студији „Оклеветана књижевности", један немачки слависта није поштедео ни у то време недавно преминулог Попу: „Песник занемарује да су вуци пре свега били опасне, крволочне звери које су за собом оставиле крвав траг својих жртава. Тиме што нестаје однос злочинца и жртве или што они замењују своја места вучји мит код Попе добија опасну двозначност која дословно одговара ономе што данас ради српска пропаганда са својом тезом о геноциду. Наравно, Васко Попа није могао да предвиди такве последице своје поезије. Међутим, када се узме у обзир митска логика његове лирике, једва можемо рећи да је пред нама 'невина поезија'."

Пре Булатовића, овакве клевете о Попи је аргументовано побијала и Марија Клеут потенцирајући нарочито „селекцију појединости". Ипак, имајући у виду позиције оних који су Попу нападали, као и то да се репутација неких других аутора (попут оне Милорада Павића) никад није вратила на позиције прије „клеветања", чињеница да се, кад је о Попи реч, ових напада више нико релевантан на Западу и не сећа па се ни најмање не потенцирају у бројним приказима нових Попиних издања, показује да његова поезија има управо ону особину чији је фреквентан недостатак навео Гомбровича да напише чувени памфлет „Против песника"; да, Попина поезија сама себе брани!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)