НЕПОЗНАТА РЕЧ: Прилог биобиблиографији

Горан Петровић

07. 12. 2021. у 16:33

МОЖЕ се рећи да је мој први рукопис имао судбину чувене Александријске библиотеке.

НЕПОЗНАТА РЕЧ: Прилог биобиблиографији

Фото В. Данилов

Не кажем да је био вредан макар и трунке тог чуда античког света, чије је подизање у новооснованом граду наредио лично Александар Македонски, али његову раскошну лепоту никада није видео. Међутим, може се рећи да је мој први рукопис имао исту тужну судбину, изгорео је као и библиотека у Александрији.

Догодило се то у Краљеву, на четвртом спрату зграде у Омладинској улици, у трпезарији тета Заге. Она је, Загорка Нектаријевић, била професорка српскохрватског језика и књижевности, али и наша комшиница, која ме је учила првим словима пре него што сам пошао у школу. Сматрала је да то треба тако, моји родитељи су се сагласили, а ни ја нисам имао ништа против. Можда зато што нисам знао у шта се упуштам. Мада сам могао и да се мало боље обавестим шта ме очекује, да се распитам код Загине ћерке Саше, већ школарке, од мене три године старије.

Тета Загин супруг и Сашин отац, чика Гајо, он је сматрао да за описмењавање има времена и да треба да "живим". Да, то је наглашавао, па ме је и "водио у живот". Он се, живот, према чика Гајовим мерилима, а примерено мом узрасту, састојао у томе да ме вози у његово село, Катргу, кад је обилазио мајку. Можда се некоме ово чини као нешто тек онако, али у оно доба није свако поседовао аутомобил, а Гаврило Нектаријевић је имао "тристаћа", а онда је купио "пезејца", за који је говорио да је простран још мало па као америчка лимузина. И још је додавао да у његовим колима само ја могу да се возим на "амерички начин", а то ће рећи да седим на сувозачевом месту, слободно испружим ноге и ставим их на командну таблу. То ти је живљење живота! Ићи "пезејцем" у Катргу! Али не баш најкраћим путем, већ прво кроз главну улицу, која тада није била затворена за саобраћај. Сви те виде, а ти се правиш важан, посматраш свет овлашно, "онако-онако".

Полако, полако, мада се могло проћи брже, јер je коловоз готово увек био пуст... Осим ако није суботње или недељно преподне, када све може да стане због спровода. Још увек памтим црна "високолакирана" погребна кола, бајковите каруце са два коња, на коњским оглавима црне перјанице, поворку која је најпре кружила центром града, да би тек онда заокренула и упутила се ка градском гробљу. Тада сам морао да скинем ноге са командне табле, јер није пристојно, рекао је чика Гајо, возити се на "амерички начин" док људи умиру... То, наставио је, Американцима највише замера: "Видећеш већ, кад порастеш, читаћеш о Вијетнамском рату."

Дочим је исто то, држање ногу на командној табли, одобравао ако бисмо морали да милимо за локалним ватрогасним оркестром, који је пак центром града парадирао ако је какав државни празник. Чинило се да блех-музика најављује управо наш, мој пролазак. Чика Гајо је приговарао оркестру: "Издувасте ли се једном?", а мене је храбрио: "Слободно се испружи... Видиш ли колико смо важни! Где би нам био крај да још имамо и отворен кров!"

Некако сам по томе знао да он није баш велики љубитељ тадашњих државних празника. Касније сам се у то и уверио, јер сам схватио да никада није куповао Борбу, а изгледа да је такав остао и када је десетак година касније умро - тета Зага му је на гроб редовно односила искључиво Политику, каменом би притиснула новински превој, а ветар је разлиставао странице баш онако како је њен Гаврило волео, од "спорта" ка "насловној", мада је он то звао ка "ничему"...

Смене сахрана и парада, мимохода и корачница, заспанки и будница - је ли се до данас штогод променило? У сваком случају, тада, када бисмо изашли из града, чика Гајо би убрзавао Ибарском магистралом, ја сам се возио на "амерички начин", а он би ме повремено питао: "Мали, је л" уживаш у животу?" Ја сам одговарао: "Уживам, чика Гајо." А он би онда рекао: "Када зађемо на сеоски пут, можеш и руку да испружиш кроз прозор! Уживај, море, док те Зага није описменила, после си награјисао!"

А то са описмењавањем је текло овако: код тета Заге сам одлазио неколико пута седмично, у зависности од њене школске смене, у различито доба дана. Уопште није било далеко, стан Нектаријевића налазио се наспрам нашег, морао сам само да пазим да се не набодем на оријашки кактус који се налазио на стајалишту. Никада нисам видео већу биљку у саксији, сваки лист дебеле коже завршавао се замашним трном, па ми се чинило да онако како други у дворишту имају везаног пса чувара, тако је нас на стајалишту чувао накострешени кактус-џин, кореном везан за земљу у огромном глиненом суду. Не знам каква му је била нарав у односу на поштара или млекаџију, али мене никада није напао.

Рекао бих да смо се међусобно поштовали. Наравно, мојој мајци то није било довољно, па је увек морала и да каже: "Даље од кактуса... Можда је боље да те ја одведем..." Нисам то допуштао, ваљда сам довољно одрастао.

Саша или није била код куће, или се налазила у својој соби, можда је радила домаћи. Сео бих за трпезаријски сто и моја комшиница ме је стрпљиво учила да сричем, a напоредо са тим и да пишем. Не знам колико је месеци прошло...

И тада, после много муке и уложеног труда, мој први иоле ваљани рукопис је - изгорео. А тек што сам га завршио... Шта је на том папиру стајало, вероватно само једна, нечега прва реч - не памтим. Те позне јесени сам га спалио. Из радозналости. Звонио је телефон. Тета Зага је изашла у предсобље да се јави, млађих ради морам да објасним да је телефону тада било место у предсобљу, а не у просторији у којој се ручава, или у спаваћој соби. Што би се рекло, не прима се свако у кућу, тај "свако" може и у предсобљу да саопшти зашто долази, да каже шта жели... Дакле, Зага је изашла у предсобље, разговор је потрајао, а ја сам папирак намењен вежбању, такорећи рукопис, из досаде или знатижеље, шта ли, принео грејалици, ужареној спиралној жици, да видим шта ће се збити. Бели лист је најпре почео да жути и вене, затим да се румени и дими, па је нагло плануо, у страху сам га испустио - папир је, сада у облику лелујавог језика ватре, дохватио оближњу завесу, већ је почео да палаца уз тканину... Не тврдим да је тако било, али није искључено да сам тада помислио на онај парадни ватрогасни оркестар... Где ли су сада да дуну у оне своје трубље, запали се све живо! Ко зна како би се све завршило да се наша комшиница и моја професорка није вратила у трпезарију и са гарнишне стргла горећу завесу, сигурности ради је угазивши.

Није ме грдила, није жалила ни завесу, рекла је, мислећи на ону написану реч, отприлике:

"Не брини, видела сам је пре телефонског... Успео си, била је читка, без грешке... Да само знаш колико се радујем!"

Нисам то тада тако разумео, па нисам ни сигуран да ли све ово припада биографији - али је од листа папира остао наук: посао писца је непредвидив, сада узнесено буктиш, у следећем часку си ништа, пухор. А ако пак све ово више припада библиографији, молим да се допуна уважи и забележи - то је била моја прва прича, чије једине речи не могу да се сетим, мада њеног јединог читаоца и те како памтим.

(Поводом уручења награде
"Златна књига" коју додељује
Библиотека Матице српске)

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)