ЗВАЛИ СУ МЕ ГОРШТАК, ЈЕР ВОЛИМ ДИВЉИНУ И ПРИРОДУ: Глумац Арсеније Тубић о улози Ритера у популарној серији "Игра судбине"

М. Ј. Милошевић

05. 12. 2021. у 10:38

МЛАДИ глумац Арсеније Тубић (28), у "кожи" опаког Ритера Брунера, званог Ледени, у другој сезони "Игре судбине", уплео је своје прсте у судбине главних јунака ове домаће теленовеле, која обара рекорде гледаности, радним данима на Првој (20.00).

ЗВАЛИ СУ МЕ  ГОРШТАК,  ЈЕР ВОЛИМ  ДИВЉИНУ  И ПРИРОДУ: Глумац Арсеније Тубић о улози Ритера у популарној серији Игра судбине

Фото В. Данилов

Хладнокрвни Ритер и његов опасни отац, Томас Брунер (Ненад Ненадовић), кују злокобни план како да униште породицу Каначки.

- Богами, Ритер неће бити нимало добар. Он не прича много, директан је и конкретан.

Сушта је супротност мени. "Ледени" мора да преузме очев део посла, тако је условљен због имовине. Али, он то ради на свој начин и доста се разликује од оца. Изазовно је играти овакав лик. Један редитељ ми је неком приликом рекао да бих био фантастичан психопата - уз осмех прича, за "ТВ новости", Арсеније Тубић.

Са братом Андријом Кузмановицем, Фото Промо

Осим глумачког, наш саговорник је од малих ногу показивао и дар за игру и музику, да би са 22. године ушао у позоришни свет (играо је у "Београдском драмском позоришту" и "Бошку Бухи"), а тренутно игра у 12 представа у Малом позоришту "Душко Радовић" и оперети "Весела удовица" у "Мадленијануму". Арсеније наступа и са групом "Вампири", у којој свира гитару и пева, као и у бенду "Шесто чуло", који је основао још у тинејџерским данима.

- Цела моја породица је уметнички настројена, а и водим порекло из чачанског краја, околине Мрчајеваца, који је познат по песми и игри. Само је игра и песма у нашој кући била, баш онако из душе, свирачи, играчи, певачи... Мајка Љиљана Кузмановић Тубић, отац Слободан, као и ујак Радојица Кузмановић, били су легенде националног ансамбла "Коло". Мој брат од ујака Андрија Кузмановић и ја, друга смо генерација играча, али смо ипак отишли у глумце - каже Арсеније Тубић.

Шта је превагнуло да се определите за глуму?

- Имао сам велики проблем на коју страну да кренем, да ли ћу да се бавим певањем, свирањем или игром. Прво сам завршио балетску школу "Лујо Давичо", затим сам уписао соло певање у основној музичкој школи "Коста Манојловић", коју нажалост нисам завршио.

И гитару сам научио сам да свирам. А онда сам пожелео да све то спојим у једно и да се бавим глумом. Био сам кратко и у ансамблу "Коло". Указала се и прилика да као стипендиста одем у Москву, на Руску академију драмских уметности "Гитис", али на крају нисам отишао. Андрија, који је у то време већ снимио "Монтевидео", предложио ми је да упишем глуму код професора Небојше Дугалића и, ето, десило се.

Како објашњавате велику популарност "Игре судбине", чије се снимање наставља у децембру?

- Не знам да ли је гледаоце погодила прича или ликови, или их серија можда подсећа на свакодневницу коју живимо. Сценарио је веома важан, као и интерпретација глумаца, на пример, реплике које је Бата Стојковић изговарао у својим филмовима постале су антологијске. Тако их је донео, да су и данас популарне.

Која сцена са сета вам је остала у сећању као најупечатљивија?

- Са Милицом Милшом (Адом Каначки) ћу имати једну веома занимљиву сцену. Мало је другачија од досадашњих, тако да су сви око нас били узнемирени после снимања. У почетку ћу највише делити кадар са Нешом Ненадовићем, а затим са Бојаном Грабовац (новинарка Маријана), Матеом Милосављевић (Софија Шубаревић), Данином Јефтић (Клаудија), Кристином Савић (Олга)...

Са Матеом Милосављевиц у "Игри судбине", Фото Промо

Ваш лик је тренутно највећи негативац у серији, што вам доноси и посебну врсту популарности...

- На мом "Инстаграм" профилу има разних коментара: "зашто си толико лош?", "немој ништа урадити породици Каначки", "свиђа ми се што си баш такав у серији", "не изгледаш као лош момак"... Популарност је једино добра због посла, да те виде, да си ту, да те траже. Али, не би ми пријало да знају све о мени, у стилу, "сад има ову девојку", "ову жену он љуби" и слично. Знаћу да сам постао популаран оног момента када деца, на крају представе у мом позоришту "Душко Радовић", почну да ми вичу "Ритеру".

До чијег мишљења највише држите?

- До мишљења моје мајке, коју у шали зовем "мој Илија Громовник". Она је бивши првак националног ансамбла "Коло", радила је дуго и као уметнички директор и педагог са људима у ансамблу, тако да сам увек ратовао с њом, јер нам се мишљења некад нису поклапала. Ипак, њена критика ми је најбитнија. Драгоцени су ми били и савети мога оца и ујака, али њих нажалост више нема. Наравно, ту је мој брат Андрија, с којим се увек посаветујем око неких ствари које су везане за наш посао.

Како замишљате свој живот у будућности?

- Себе видим сигурно у неком позоришту, музичком, дечијем или драмском, али бих волео да се опробам и на филму. Имам дедовину у Шумадији, коју бих волео да средим за себе, где увек могу да одморим мозак, а онда да се вратим послу и обавезама. Одлазак на море ми никада није био прави одмор, као боравак на планини. Тамо другачије ради организам, раније се леже и раније се буди.

Моји са класе су ме звали горштак, јер волим дивљину и чари природе. Мислим да су многи људи, кад је почела корона, осетили тај зов природе и побегли негде, да не би били у градовима када је све затворено.

У томе се доста разликујете од ваших вршњака, који проводе сате испред компјутера...

- Не бих ни био толико присутан на друштвеним мрежама да се не бавим овим послом.

Доста смо се отуђили једни од других и зато мислим да мреже имају више недостатака него предности. Али то је 21. век, то је данашњица.

 

Неша Ненадовић био је невероватна душа

КАКВЕ успомене вас везују за глумца Ненада Ненадовића, који нажалост више није међу нама?

- Познавао сам га од раније, радио сам и једну представу с њим, а с његовим ћеркама Јаном и Мином похађао сам балетску школу. Неша је био диван глумац и невероватна душа, поред кога сам се осећао и даље као оно мало дете које је расло уз њега поред телевизора.

Са Ненадом Ненадовицем у "Игри судбине", Фото Промо

А он се ниједног тренутка није променио, нити сам осетио да је старији од мене, као да је одувек био мој вршњак. У последње време смо изгубили много добрих и дивних људи. Моја генерација је расла уз њега и Манду, а њих више нема. Неша је био посвећен најмлађој публици и оставио нам је у аманет како треба радити за децу - поручује Арсеније Тубић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)