ЖАРКО ИЗ ЛОГОРА: Али, научава Видовић, ако припадност не осећамо, а неиздржљиво је и проклето бити туђ себи

Драган Хамовић

30. 11. 2021. у 16:37

ИМА текстова у које читалац забаса, као у какву Дантеову шуму. Читајући, лута и очајава, не налазећи другог излаза него да се отуд напросто извуче.

ЖАРКО ИЗ ЛОГОРА: Али, научава Видовић, ако припадност не осећамо,  а неиздржљиво је и проклето бити туђ себи

Фото: Printskrin

Има пак текстова, а такви су ретка реткост, које осетимо као светао простор, као одраније познат или коначно нађен, са којим се сместа саживимо. Као да се враћамо кући, одакле смо предуго избивали. И осећање пуноће, и поверења, узбуђење током и исходом, прати нас у том читалачком кретању. Текстови Жарка Видовића (1921-2016), историчара и философа цивилизације, припадају другом, ређем и насушном искуству.

Жарко Видовић је испунио готово стогодишњи људски век. Најпре убачен у вртлог епохалних стихија (окупације, логора и геноцида, тамнице и других неслобода), затим склоњен на маргину са које је умовао на магистралне теме - а све упркос и противно лудом току. Писао је без академских поштапања и заклањања иза других, премда су области знања којима је владао биле несвакидашње и у исто таквом споју и сазвучју. Тај поклоник дијалога, као сабраности у логосу, говорио је некако неопозиво, као по речима с прве плоче "Гилгамеша": "Мудрост, као понор дубока, била му је јасна." Ако бисмо сажимали то вековно искуство Жарка Видовића, још увек ни изблиза сабрано међу корице (али на томе његови задужбинари раде!), могли бисмо парафразирати Црњанског из Итаке: ЈА ВИДЕХ ЛОГОР И ВИДЕХ СВЕ! Није ово досетка, ово је лозинка.

У тестаментарној Библио-биографији Жарко Видовић наводи да је Витгенштајн, тако утицајан у протеклом веку, боравећи у Норвешкој расветлио тзв. тајну пророчке моћи западне филозофије историје, "логичне, али не истините", док су српски логораши, међу којима се млади Видовић обрео, "далеко од своје домовине, али зато у духовној заједници са својим народом" носталгично "наслутили евро-медитеранску тајну духовне историософије".

Медитеран, културу заветну и надвремену, наспрам Евро-запада, рационалног света технике, Видовић је препознао као најшири оквир своје духовне припадности. Али, научава Видовић, ако припадност не осећамо, ми и не припадамо. А неиздржљиво је и проклето не припадати, бити туђ себи, духовном континуитету предака и потомака. Пространа је и свеповезујућа мисао Жарка Видовића, у коју смешта где треба и оно што је ствар знања и оно што је ствар осећања, тајне божанске и човечанске. Када научимо његов доследно развијани идиом, лако се снађемо и настанимо у тој повезаности и не лутамо.

Видовић је био у сталном "смиреном диалогу" са владајућим идејама и представама, од уметности до политике. Тумач смелих сажимања. Париској изложби српских фресака и икона у Паризу, с почетка педесетих, придао је смисао кључног догађаја за нашу историјску свест, док је уметност Србије Немањића огласио пред-ренесансном, али не у смислу италијанске "колико баш источне, литургијске ренесансе". Зато данас кфоровци медитеранци, указује Видовић, излазе из Дечана оправослављени више него ми сами, опустошени Титовим нато-комунизмом. У поратним превирањима између модерниста и традиционалиста, он се залаже за "крајишничко", заветно осећање историје. Има у тој "крајишкој" метафори особитог Видовићевог и српског одређења. Бити на удару и на стражи, чувати и одбранити срж завета и аутентичност искуства од диктата безличног партијског модернизма, крлежијански ситог балканске историје. Знамо да управо историјска свест подупире врхове наше уметничке модерности, од Лубарде и Возаревића до Попе и Ивана Лалића, чија је надвременост већ оверена у нашој култури.

Његошеву "Лучу микрокозма" Жарко Видовић тумачи као поему "о исконској трагедији човека, о пореклу самог суштог човека, о трагедији без које није могуће разумети човека", а Његошево песништво као носиоца загонетке српског завета. У доследно изведеној стратегији дубинског повезивања кључних појмова медитеранске цивилизације, Видовић прожима трагедију, завет и литургију. Трагедија људска превладава се тек у литургијској заједници спасења. Све је обухваћено смислом, потеклом из чедности вере: "И као што је Богородица својим отрочеством (чедношћу) родила Христа, тако и сваки хришћанин својом чедношћу рађа и обнавља своју првобитну христоликост!" Тајну човекову и тајну времена земног саопштавају поезија и вера, вера и поезија. Тако човек и досеже до догађаја личности.

Да је нам је само пренео причу о личном учешћу у историји свога века, Жарко Видовић би нам завештао пажње вредно наслеђе. Али, он је оставио много више, још увек несагледано и до краја неиздато дело, са чијим се поставкама можемо свакојако спорити, али се свих нас сржно тиче и побуђује отворене духове жедне смисла. Видовићева прикљученија делују скоро као апокрифна повесница, када се у поредак нанижу: предратно скојевско опредељење, усташка тамница у Сарајеву, ђурђевдански воз до Јасеновца, спасоносно слање у северне радне логоре преко београдског Сајмишта, бег из Норвешке у Шведску, сусрет са мадам Колонтај, ратне студије у Упсали, повратак у ослобођену земљу и у затворе Озне, наставак студија у Београду и почеци универзитетске каријере и полемичног јавног делања у Сарајеву, професура у Загребу и коначно изгнанство у Београд, у кутак Института за књижевност и уметност те у слободни интелектуални форум кафане "Видин-капија" те у литургијско сабрање Цркве Св. Марка. Говорио је и писао с миром човека што је "овај грдни свијет испитао", без роптања, али и без устезања, без самоуздизања и саможаљења, уредно плаћајући цену своје слободе и својих погледа, тај необични припадник још неосвешћеног логорског народа, чије логорско искуство наткриљује све поделе које тај народ и даље прате...

Поводом века од рођења Жарка Видовића (1921-2016) и недавног скупа у Институту за књижевност и уметност

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)