"МЕДЕНИ МЕСЕЦ" САНУ И ВЛАСТИ НИКАД НИЈЕ ДУГ: Академик Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности

В. Н.

19. 11. 2021. у 21:11

СРПСКА академија наука и уметности има важну улогу "чувара сећања" и критичког тумачa историје, и поспешивања "идентитетских наука".

МЕДЕНИ МЕСЕЦ САНУ И ВЛАСТИ НИКАД НИЈЕ ДУГ: Академик Владимир Костић, председник Српске академије наука и уметности

Председник САНУ Владимир Костић на једном од ранијих скупова у Академији, Фото Петар Милошевић

На неким од насипа који нас штите од поплаве заборава, САНУ је остајала сама или у уском кругу институција и појединаца који те насипе бране.

Овако, за "Новости", академик Владимир Костић, председник САНУ, поводом великог јубилеја, тумачи улогу ове институције у нашем друштву.

Он додаје да је већ у тексту Закона о САНУ и њеном Статуту дефинисано да је она усмерена на сва три временска слоја - прошлост, садашњост и будућности.

- Посебан изазов представља постављање према актуелним проблемима, а да се не потоне у таблоидне ефемерности свакодневице. САНУ кроз свој рад, са променљивим успехом, преузима као део својих активности и оно што би назвали "потрагом за вредностима и њихово установљавање" - наводи академик Костић.

- Коначно, на САНУ и њој сличним институцијама је и обавеза да омогуће неопходна научна предвиђања и припреме за дочек будућности, чије обрисе једва да назиремо, а свесни смо да немамо много простора, ни луксуза, да се изнова изненађујемо.

Да ли је значај САНУ данас већи него што је био у прошлости, ако се узме у обзир и рад организација које су јој претходиле?

Време и околности умногоме одређују значај институција, па су сва поређења потенцијално погрешна и незахвална. Никада није постојао иоле дужи "медени месец" између САНУ (укључујући наравно и њене источнике) и власти, друштва, и других институција. Али ваљда су такви тињајући или испољени неспоразуми предуслов креативнијег промишљања тренутка. Иначе би утонули у лажни, лицитарски доживљај идиле.

Данашњи тренутак међутим, носи извесне специфичности кроз "кризу елита", нарастајући популизам, "кризу експертског мишљења" и утицај друштвених мрежа које кроз инстант реакције нуде осећај свеколике једнакости. То данас не мимоилази ни САНУ.

Који су кључни догађаји у друштву, од Другог светског рата до данас, који су се рефлектовали на рад САНУ?

Издвојио бих два периода. Први је период након краја Другог светског рата. Тада је требало са много мудрости и такта наћи заједнички језик између победника који су, као што то обично бива код нас, из почетка градили "нови свет" и академика који су, готово по дефиницији, припадали старом. У том ходу "по јајима" изнедриле су се многобројне приче (истините и неистините), попут оне о пријему Јосипа Броза Тита за почасног члана. Лично, волео бих да се та епизода није десила, али се не бих усудио да било кога осуђујем гледајући на оно мало чињеница којима располажемо кроз моје данашње наочаре.

Који је други период?

То је период Меморандума и о њему смо много говорили током његове тридесетогодишњице. Он је као покров покрио САНУ и од њега се дуго није видело ништа од онога што се у њој догађа. Често горљиви критичари код нас или из иностранства (а ми смо превели текст на неколико језика) нису ни скривали да текст који критикују нису ни читали. Постоји једна анегдота са амбасадором велике силе који је пред много људи убедљиво говорио о греху Меморандума са карикатуралним и нетачним тврдњама. Замолио сам га да седнемо и заједно читамо тај текст (нацрт је преведен и на његов језик) и да ћу се заувек повући ако ми он прстом покаже где се у тексту налазе његове тврдње. И нисам ја бранио Меморандум, него ми је била неподношљива лакоћа оптуживања. Тако је овај документ, никада званично прихваћен у самој Академији, постао наша химера (да употребим Дучићев омиљени израз), али ако би се нашао неки Белерофонт међу нама, у јавности су спремније нападали њега него химеру. Меморандум је због нечега некоме био потребан - ето полазишта за теорију завере, али вас упозоравам да нису све завере само плод параноидних мозгова. О томе сведоче приче у региону о постојању Меморандума 2, па чак и 3 - једино што о томе нико у САНУ не зна ништа!

Фото В. Данилов

Који тренуци су у новијој историји Академије били преломни за њу и какве су последице оставили на њен рад и перцепцију у јавности?

Преломне тренутке у новијој историји САНУ не видим, а да евентуално нападе на моју маленкост или тврдње које се неретко заснивају на неистинама или комплетним конструкцијама доживим као преломне, требало би да будем неумесно претенциозан.

На челу Академије сте од 2015. године. Када се осврнете на тај период, да ли сте успели да остварите циљеве које сте себи поставили на почетку првог мандата?

Истина је негде на средини. Почетак је најамбициознији, а онда временом схватите да Академија има своје вишеструко провераване рутине и да једноставно не треба безглаво јурити у повлађивању између осталог и самонаметнутој улози "реформатора". Ритам САНУ није попут механичког механизма који можемо мењати убрзаним окретањем навијача опруге. Има и нечега што бих назвао "мудрошћу институције" коју су наши претходници обогаћивали, а могуће је да ћемо понешто и сами додати. Али, морате сами да изаберете да ли ћете ми веровати, та мудрост постоји и више пута сам и сам био сведок њеног постајања.

Више пута сте чланству нудили оставку, али она није прихваћена. Због чега сте хтели да одустанете?

Оставку сам нудио само једном, након изборног циклуса 2018. године, али је, сада видим из вашег питања, нарасло на "више пута". Током тог предизборног периода одржано је неколико десетина састанака у најразличитијим форматима да бисмо постигли заједнички став да се број академика опасно смањује (по броју становника најмањи у региону), да је број чланица недопустиво мали, тј. око 10 одсто (то је овај Извршни одбор први изнео на светло дана) и да су поједина одељења у озбиљној кризи (нпр. Одељење друштвених наука). Донесен је читав низ мера, укључујући и numerus clausus (највише 25 чланова по одељењу). Упркос томе, изабрано је само 14 дописних чланова, да не улазим у све детаље, што у међуизборном периоду није било довољно ни за просту репродукцију броја чланова и изборе 2021. године дочекали смо са 119 чланова, улазећи тако у спиралу прогресивног смањења броја - понуђена оставка била је провера мере моје одговорности.

Да ли то што на последњим изборима чланство није постало бројније, а старосна структура није побољшана, може да угрози рад Академије?

Може! Али морам да кажем да ти односи нису линеарни и лако предвидиви. На пример, по броју и старосној структури најугроженије Одељење друштвених и Одељење историјских наука учествују богатством својих активности у САНУ потпуно непропорционално. Неки од најстаријих чланова спадају у најактивније и то са различитих гледишта. И ту очито нема правила! Брине и неодбрањив је мали број чланица САНУ.

Фото Петар Милошевић

Када одете са места председника САНУ, да ли ћете отићи задовољни?

Не, наравно не. Уколико би ми се десило задовољство, укључујући и преосталих нешто више од годину дана мандата, то би само значило да сам жртва кортикалне дезинхибиције (хајде да још мало будем неуролог), или да је као плод деменције измилела моја потискивана сујета и незаснована претенциозност. Место на коме се налазим не подразумева (само)задовољство. Према томе, кад "одем са места председника", а под условом да сам очуване и дејствене памети, вероватно ћу се више бавити пропуштеним шансама, лошим проценама и оним што сам могао да урадим, а нисам. Али, тога сам био свестан од тренутка када сам прихватио овај посао.

Колико је карактер Академије данас више радни него, рецимо, пре једне деценије?

У више наврата сам чуо питања или тврдњу да је САНУ "препорођена", са мојом имплицитном или чак, експлицитном улогом, што подилази свакој, па и мојој сујети. Тачно је да су последњих година нарасле активности САНУ, али искрено без икакве моје заслуге - ради се о сазревању става мојих колега да су дужни да оно што знају, умеју и мисле изложе. Моје је било да не сметам!

Али да се ипак мало хвалимо, пре пандемије у САНУ се на сваки дан и по одигравала по нека активност: изложбе, симпозијуми, концерти, предавања, трибине. Само кроз нашу зграду у Кнез Михаиловој улици годишње је пролазило између 150.000 и 200.000 људи, који су долазили по садржај који их је интересовао. Коначно, ни пандемија нас, истина у границама епидемиолошких ограничења, није ућуткала. И да поновим, без моје заслуге.

Често се у јавности замера Академији да се држи по страни од кључних националних питања. Јесу ли те критике оправдане?

Академија се изјашњава доминантно кроз своја тела или кроз изношење ставова својих чланова. О томе смо много пута говорили и бојим се да ћу се понављати. Али да одговорим контрапитањем: да ли наука, образовање, еколошки проблеми, читав сплет питања везан за Косово и Метохију, сиромаштво, демографска кретања, економски проблеми, проблеми сецесије, очувања културне и уметничке баштине, архитектонски и урбанистички захвати итд. спадају у национална питања? Ако неко мисли да нису онда се ради о радикалном међусобном неразумевању. А о свему томе су се у САНУ водиле не само дискусије него и права истраживања, иза којих су остале књиге и монографије. Ми смо у штампи нападнути да нас не интересују проблеми образовања истог дана када се у САНУ одржавала велика и критичка конференција по овом питању. Једном сам рекао да се "бојим да су у једном делу јавности очекивања таква да САНУ, иако у суштини скуп бескрајно различитих појединаца, треба унисоним колективним гласом да коментарише збивања, ако је могуће са ставовима који су идентични ставовима оних који такво оглашавање траже". Посебно треба бити опрезан у дневнополитичким питањима, јер има и потпуно супротних критика да се превише оглашавамо.

Међутим, сведоци смо све непријатнијег убрзања које захвата готово све сфере живота.

Још тачнијом ми се чини констатација да је време таквих прелаза и промена све краће и краће, да не дозвољава успостављање дистанце и озбиљнији предах за промишљање и разумевање онога што нам се догађа - једноставно, измештени смо у време инстант ставова и експрес одлука, које такође, чак и када се покажу катастрофалним, углавном не подлежу анализи. Управо та брзина једна је од одредница популизма и антиинтелектуализма, које карактеришу савремени свет (нешто попут "ово није време мислећих, ово је време делујућих", као да се органска веза између ова два нивоа, промишљања и деловања, више не подразумева). Таква ситуација подрива и темељне позиције Академије.

Шта би требало да буду постулати којима би у ближој и даљој будућност Академија требало да се води?

Одговор је конзервативан и десетерачки. Заснована на научним и уметничким постулатима САНУ ће морати да делује по принципу "ни по бабу, ни по стричевима"". Или како је велики Јован Стерија Поповић рекао: Ко преза роду истину рећи, худ је да народ учи. Иначе, овај проблем мучи све националне академије света. Један од закључака је да ће трансформација у дигитално друштво значити и да ове институције морају постати још транспарентније, више "уочљиве", и више јавне него до сада, ма колико се тај сценарио некоме не свиђао.

СПРЕМНИ ЗА ПРОМЕНЕ

КАДА буде обележавала 200 година рада, како би САНУ требало да изгледа? Шта да се промени у односу на актуелно стање?

Терате ме да будем пророк или вулгарни футуролог, а две деценије до 200. годишњице нису баш тако мали период. Више пута је наглашено да само традиције које су спремне за неопходне промене имају изгледа на дуговечност. Свесно или не, САНУ се у протеклим деценијама мењала пратећи сигнале времена и догађаја. Према томе, не терајте ме да спекулишем шта све треба да буде предмет промене (то ће боље знати они који долазе после нас, мада је сада беспредметно да их питате), али на питање да ли је Академија за те промене спремна, ма како вам то програмски звучало, одговор је, уз неопходну сенку опрезности, "да". И да кажем на крају, био сам у неколико наврата сведок и такве спремности.

УПОРНО И БЕЗ ЖУРБЕ

ЈЕСТЕ ли учили од својих претходника и из чијег рада сте могли највише да научите?

Нажалост, нисам био у директној сарадњи на пословима вођења Академије ни са једним од мојих претходника и то укључујем у своја ограничења. Свако је сходно својој личности и искуству радио онако како је мислио да треба. Ипак, лично сам био најближи са академиком Душаном Каназиром, човеком ретке мудрости, који је био у стању и да каже шта се мора рећи, али и да прећути оно што се мора прећутати, који је беспрекорно познавао механизме и навике Академије. Волео бих да су ми капацитети за учење већи, али нису, па ћу и рачун на крају плаћати сам. Ако бих требао да саветујем онога ко ће тек доћи на ово место, рекао бих нешто банално: "Упорно и без журбе!"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ШЕШЕЉ О ЧУДНОЈ ИЗЈАВИ ПРЕДСЕДНИКА УКРАЈИНЕ: Нико не схвата озбиљно то што Зеленски говори