ЧИСТОТА ПОЕЗИЈЕ И ДУХА: Нема више ни култних места на којима смо се састајали

ТРИДЕСЕТ година је прошло, али још јасно видим један мали стан у Паризу и себе згранутог у њему, крај телефона посредством кога примам невероватну вест да Милана Лалића више нема у "Новостима", на београдским улицама, у "Бохињу", "Прешерновој клети", "Зори", "Грмечу"..., на култним местима где се разговарало о животу и поезији.

Фото В. Данилов

Отишао... Тек тако, тихо, скоро ћутке, као што је и живео. Вест која је стигла из "Новости" у којима је радио била је шкрта, као што су били шкрти на речима стихови које је тих последњих година писао.

Лалићеве прве песме нису биле сведене као оне у књизи "Совин вокал", или оне које ће после његове смрти бити објављене у књизи "Чиста мала". Напротив, одликовало их је право богатство звукова и слика, несвакидашњих рима. Тада се залагао за такозвану чисту поезију у којој неће бити натруха свакодневице. Јер, све што је дневно брзо пропада, стари, постаје анахроно и у измаглицама будућих времена губи му се смисао. Тако је мислио читав један круг песника који је био близак неосимболизму и поетичким поставкама Бранка Миљковића, на крају шездесетих година... Биле су то песме раскошних метафора и значења, често у тој многозначности - херметичне. Оне су своје дејство више прозводиле звуковима и сликама него смисловима. Била је то својеврсна опседнутост језиком. Али, чак и у оним најранијим песмама, у псалмима ("Псалми и друге песме"), до читаоца су кроз слике библијских времена просевали стихови у којима се песник залаже за једну чистоту друкчију од језичке - етичку. Млади филозоф и песник Лалић није естетичко супротстављао етичком. Напротив, естетика речи служила му је као средство у борби за етичке циљеве: Путоваћу уклет / Стазама шакала и хијена / И гласом којим ће простор / Мрежама бескончним бити остварен / претићу тиранима... Тај глас што се извија изнад ових стихова је његов и његове бунтовне генерације. Тих али неспокојан песник био је у првим редовима побуњених студената. Метафорично сведочанство о тој побуни првенствено духа и интелигенције против примитивних стега идеологије је његова неосимболистичка песма "Друго лето" у којој је централни симбол липа: Чујте под липом звук васкрсле трубе, / већ се дебло ломи зовући храшће...

Липа. Липе универзитета. Догађаји који су означили велики цивилизацијски прелом. Ништа више није могло да остане исто.

После књиге "Псалми и друге песме", уследила је књига "Црни пас" у којој је Милан Лалић доказао своје версификацијско умеће. Међу тим песмама издваја се песма "Ловачки рог", величанствена слика хрта у јурњави за пленом. Али за њом не заостају ни песме о музичарима: "Бахова музика", "Виолинисти", "Цитраши", "Уступи своје место Сачму Гаврило"... Сви неосимболисти, па и Милан Лалић, тежили су пре свега оностраном, недохватљивом, недостижном. Те просторе могу да досегну само музика и реч која још није открила сва своја значења и моћи. Милан Лалић је одлично владао овим песничким средствима. И, можда је помислио да се довољно дуго здржао у тим просторима у којима су га додирнуле неке тајне стваралаштва.

Фото Архива

Колико год настојавао на чистоти језика, на ванвремености поезије, Лалић није могао да остане незаинтересован за егзистенцијалну тематику.

После књиге "Црни пас" настаје деветогодишња пауза у објављивању из које је изронила сасвим друкчија, посебна књига "Совин вокал"... Ипак, та књига није, како се мисли, начинила рез у Лалићевој поетици. Већ у поменутој књизи "Псалми и друге песме", која је прави темељ његовог свеукупног стваралаштва, између раскошних слика могу се назрети и оне спрегнуте, са мало речи, закопчаних метафора. У књизи "Совин вокал" песме су кратке, пуне гочине и подсмеха. У њима више нема младалачке распеваности и пркоса. Има нечег другог: колико имагинације, толико и цинизма. Као да је наслућивао социјалне и политичке ломове и потресе. Песму посвећену трагично страдалом песнику Амбру Марошевићу он завршава стиховима: Време је / Амброзије // Пукло пред очима: /свет освајају понављачи // Време је: / код тебе је лакше // Какав живот / Какви бакрачи.

Књига "Чиста мала" објављена је постхумно и у њој је сва Миланова стваралачка радозналост.

Нема више његове Чисте мале код Шибеника, у којој је рођен... Све се променило за ових тридесет година. Нема више ни култних места на којима смо се састајали. Можда је то и добро. Немамо где да седнемо и да приметимо да Милан Лалић није ту.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације