ЗАСТРАШУЈУЋИ РАЈ: Одломак из књиге "Анђели на жици за веш"

СВИ долазимо у Америку очекујући да постанемо део неког холивудског филма. Већина америчких филмова снимљена је у јужној Калифорнији, па ако сте у Европи гледали палме које се њишу на ветру док испод крошњи промиче неко налик на Риту Хејворт у белој лимузини, стекли сте потпуно погрешан утисак о овој земљи.

Фото П. Милошевић

Да ли људи збиља тако живе, питао сам се. Шта ли ће рећи за моје покварене зубе и смешан акценат? Америка је била застрашујући рај.

Зато је за мене било охрабрујуће сазнање да у Чикагу има сиротиње. Улице са ђубриштима и веш окачен око пожарних степеница. Старци који се клате на ћошку и пију нешто из смеђих папирних кеса. Деца што се туку у школском дворишту. Понеки просјак. Чим сам то увидео, почео сам да се осећам као код куће.

Чикаго је педесетих година и даље био град фабрика. Његова ружноћа и беда асоцирали су на описе московских и петербуршких уџерица код Достојевског. Људи који су чекали аутобус за Северну авенију изгледали су као да долазе са острва Елис. Ипак, било је посла на све стране. Чим би стигао у Чикаго, сваки емигрант могао је добити посао и то доживотни. Могао је да говори мало енглески, мало пољски, мало италијански или мађарски, јер је радио с људима којима је то матерњи језик. Некада је још знао ко је и којој култури припада. Сада више није био сигуран у то.

Радило се дан и ноћ. Емигранти су најчешће имали сиви, уморни изглед људи који раде сатима и сатима, чак и викендом, али се не жале. Читав крај је мирисао на одрезак и пржену пилетину, док је у старој постојбини мирисало само на репу и купус.

У граду се осећао дах просперитета - банке, пословна здања и модерна стамбена здања начичкана око језера - али то ипак није био велеград. После осам увече све је тонуло у мрак, изузев неколико биоскопа и барова. Преко викенда на улицама није било готово никог. Осим неколицине младих фармера и пијаних војника што тумарају по аутобуској станици Грејхонд, док Е1 промиче с једним или два лица приљубљеним уз прозор, загледаним у таму. Зими је било још горе. С језера је дувао ветар што леди кости. Једино је даноноћно ринтање могло да вас загреје.

У Чикагу сам боље него игде схватио Америку. Та његова мешавина, у исти мах модерног и напредног, и нечег провинцијалног, наш је национални специјалитет. Додајте томе и схватање да наш просперитет умногоме зависи од јефтине радне снаге. Због тога су у Чикагу емигранти и црнци врвели као у кошници.

Свидела ми се анархичност тога града. Неколико блокова даље од монументалног Института уметности и луксузних хотела налазиле су се гостионице и стриптиз локали.

Чикаго је био бувљак свих америчких противречности. Зарђали резервоар за воду на врху неког старог складишта деловао је пођеднако очаравајуће као и архитектонско чудо на језерском кеју. Да бисте схватили вредност овог града, требало је да ревидирате сва знања из естетике. Улице којима сам се врзмао биле су моји највећи учитељи уметности и архитектуре.

Мој отац је био оптимиста. Увек му се чинило да новац може да му падне с неба. Он је купио тај амерички сан. Само му га још нису испоручили. Међутим, на време сам схватио да моји родитељи немају новца да ме школују, тако да сам похађао вечерњу наставу на чикашком Универзитету, док сам дању радио у Сан тајмсу.

Сва емигрантска деца, синови и кћери радника у "плавим крагнама", трудила су се да себи обезбеде што бољи положај. Пред нама се отварао свет уметности, књижевности, филозофије и науке. Хтео сам све ођедном да научим.

Кад год бих чуо за неког новог писца, или неку нову идеју, помислио бих: "О, Боже, потпуно сам необавештен! Боље да одем у библиотеку и погледам о чему је реч."

Јавна библиотека била је најбоље место у граду. Невероватно, дозвољавали су вам да носите кући све те дебеле књижурине о уметности како бисте у кухињи, док једете виршле и пасуљ, натенане проучавали сликарство Ђота и Рембранта. Користио сам сва та преимућства. Читао сам док сам се возио на посао; читао сам док сам се правио да размештам папире по радном столу; читао сам у кревету док не заспим, а светло је остајало да гори.

Следеће вечери на настави, био бих мртав уморан. Учионице су биле огромне, пуне живота. Увек би неки старији студент отприлике овако почео да расправља с наставником:

"То што је нешто записано у књизи не значи да је и истинито." Ма колико били уморни, сви бисмо начуљили уши да чујемо како се професор копрца.

Старији свет сећао се немира на Хајмаркету и времена радничког бунта. Данас се свима чини да су богаташи кобајаги сами одлучили да својим најамницима омогуће четрдесеточасовну радну недељу и пристојне наднице. А у оно време људи су знали колико им је дуго требало да од тих грамзиваца добију делић њиховог профита.

Исцрпљен или не, пуцао сам на високо. Пронашао сам мали сутеренски стан у Дирборну, између споменика Гетеу и Шилеру, у згради која је сада срушена. Адреса је била отмена, али је моје пребивалиште у старом суморном здању било прилично јадна пацовска рупа.

Међутим, само неколико блокова даље протезала се плажа Оук стрит. Могао сам ићи на пливање кад год ми се прохте. У локалним баровима сретао сам цвет песника и прозаиста.

Чак сам на једној забави срео чувеног романсијера Нелсона Алгрена.

Када сам следећи пут набасао на њега, носио сам са собом књигу поезије Роберта Лауела.

"Заборави на то", рекао ми је. "Дете као ти, које се тек отиснуло... Читај Витмена, читај Сендберга и Вејчела Линдзија."

Послушао сам га. Писао сам песме у стилу:

Када сретнем бубашвабу,

Књижевна сцена у Чикагу била је мала. Стално сте сретали исте фаце. Сви бисмо се нагурали у једну полумрачну просторију, осветљену паром свећа натакнутих на боце од кјантија, док су с јефтиног портабл грамофона допирали звуци Чарлија Паркера или Стена Геца. Жене су биле одевене у црно. Коса им је падала преко рамена и очију, па сте имали утисак да се све време играју "Сад ме видиш, сад ме не видиш". Париски егзистенцијализам коначно је доспео на средњи Запад. Читали смо Сартра и Камија и цитирали их између облака дима од цигарета. Нашла би се и покоја боца лошег вискија или рума, по чијем би се укусу рекло да су украдени из бакиног орманчића за лекове, али се није превише ни јело, ни пило, јер су сви били шворц.

У тој књижевној булументи било је доста социјалиста, па чак и неколико бивших комуниста.

Тих дана, више него данас, радикални интелектуалци потицали су из радничких породица.

Издржавали су се мануелним радом, или су били службеници у неком синдикату. Сви ти Јевреји, Немци, Ирци, увек су имали сијасет савета за младог песника попут мене. Чувај се књижевног естаблишмента Истока, говорили су ми. На крају ћеш писати сонете о Орфеју и Еуридики, уместо о старим дамама које ноћу чисте канцеларије у центру.

Ту су ме дирнули у живац. Када сте млади, поготово када сте емигрант, потребни су вам узори за опонашање. Желите брзо да се интегришете. Био сам потпуно спреман да набацим енглески твид с кожним закрпама на лактовима и да пушим лулу, али нису ми то дозволили. "Сети се одакле си, мали", стално су ме подсећали.

Нема сумње да су ми и утувили то у главу. Захваљујући њима, успео сам да се одупрем свом природном импулсу да постанем "лажњак", нешто што нисам.

Сваки емигрант је у великом искушењу да постане исти као прави староседелац, да једе супу из конзерве, бели хлеб и воћни желе, прикривајући чежњу за кобасицама с луком и бибером и хрскавим чварцима. Читао сам Емерсона, Тороа и друге писце Нове Енглеске, заволео их, али сам знао да је мој идентитет сасвим другачији. Већ сам био преврела смеса југословенских, америчких, јеврејских, ирских и италијанских састојака, али нисам био динстан до краја. Требало је још штошта ставити у тај лонац. Још других идентитета. Још слика за крчкање.

Ево ме опет у поноћном Е1, идем на посао или се враћам после дугог напорног дана. Зима је. Ужасно је хладно. Кад год се отворе врата, тресемо се, зуби цвокоћу. Када се поново затворе, још нам је горе у повишеној температури, тела тесно прибијених. На једвите јаде успевам да држим отворене очи. Спавам на ногама. Ако не пазим, промашићу станицу и пробудити се на крају линије. Бићу на пола пута до Ајове. Биће два сата ујутро, а ја ћу бити једини на отвореном перону, трчкараћу тамо-амо да се загрејем, најпре ћу мрмљати у себи, а затим почети да вичем из петних жила:

"Какав живот! Какав град! Каква земља!" Оне друге, псовке, овде изостављам. n

(Из књиге есеја "Анђели на жици
за веш", издавач "Архипелаг",
превод Весна Рогановић)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације