У АНДРИЋУ ЈЕ СИГУРНОСТ: Свечана академија у САНУ поводом 60 година од додељивања Нобелове награде српском писцу

Д. Богутовић

27. 10. 2021. у 11:33

НА данашњи дан пре 60 година донета је одлука да се Нобелова награда за књижевност додели Иви Андрићу.

У АНДРИЋУ ЈЕ СИГУРНОСТ: Свечана академија у САНУ поводом 60 година од додељивања Нобелове награде српском писцу

Иво Андрић на свечаности уручења Нобелове награде, Фото Задужбина Иве Андрића

Тим поводом јуче је у Српској академији наука и уметности уприличена свечана академија, коју су организовали САНУ и Задужбина Иве Андрића.

Председник Академије Владимир С. Костић истакао је да се око Иве Андрића данас плету мреже недоречености, па што и не рећи, интрига у функцији нашег, и не само нашег примитивизма:

- Светислав Басара цинично указује на чињеницу коју постављају "зрикави шатровци" да је "Андрић преживео четири, пет режима, а није стрељан, што се у културној чаршији сматра нитковлуком". Они који таква будаласта питања постављају су због свог "неприкосновеног" интегритета наравно листом стрељани. А требало је можда само да прочитају Андрића.

Помињући образложење жирија Нобелове награде у коме стоји да је она додељена за "епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током једног значајног историјског периода своје земље", Костић је рекао:

- Као да је своју књижевност свео на гусларски опис боја на Чокешини. Зар само то? Чему такво сужавање Андрићевог досега? "Епска снага" је разумљива кованица ако се узме у обзир да је нескривено себе стављао у линију традиције Његоша и Вука. Али је његово казивање сем пуког обриса тема и судбина људи имало много универзалније поруке у аутентичном додиру са људским јадом и "гадом", са трагичном ограниченошћу човекове егзистенције.

Фото Задужбина Иве Андрића

Председник САНУ је указао и на површно читање Андрића, а "лоши" читаоци срешће се и међу његовим књижевним критичарима или хроничарима.

- На пример, један од њих дискретно указује да не сматра девширму (данак у крви) варварским обичајем, само илуструјући своју неспособност да чује крике мајки које са друге стране набујале реке очајне прате змијолику линију каравана са децом у коњским бисагама која заувек замиче у брда. А тај лелек се чује разговетно и гласно - довољно је само окренути праву страну Андрићевог текста. Други критичар, који је хтео да пише о "човеку, а не о споменику", пишући о томе да се Андрић налазио у сенци неких других писаца, то објашњава "са општим ступњем познавања с којим је он суочен као писац малог језика и прилично непознатог културног окружења".

Сам Андрић, на овакву бахатост, указао је Костић, одговорио је кроз уста свог јунака, старог лекара Колоње: "Јер зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу? Стога што се родила у овој думаћи која се зове Травник? И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи? Не, није! И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ниједна људска мисао ни напор духа." Ето, упркос овим узбудљивим речима, стара сумња се буди: да ли је баш тако?

Миро Вуксановић, Злата Бојовић, Владимир Костић, Фото Архива/Танјуг/П. Милошевић

И ко му то не опрашта његову књижевност, укључујући и део нас који му не опраштамо успех?"

Андрић је једини писац српског језика чије дело већ седамдесетак година припада светској књижевности, његове изреке се читају на српском и још 49 језика, број издања Андрићевих радова и текстова о њима прешао је збир од 20.000, истакао је академик Миро Вуксановић, председник Задужбине Иве Андрића и додао:

- Његова књижевност је жива, савремена, па и свевремена као и свака уметност која успешно сведочи о трајности људског зла и добра, мржње и љубави, несреће и среће. Андрић је одредио да приповетка добија награду с његовим именом, причи и причању посветио своју нобеловску беседу, а академску беседу Вуку као писцу. Романи, приповетке, огледи, есеји, беседе и све што је Иво Андрић писао било је испуњено смислом, одважношћу и дубоком загледаношћу у човека, у његову радост, муку и рад, с мером и мирноћом, било је казано речима и реченицама које се нису отимале да буду допадљиве свима, и онима што су неуки и неначитани, али није било ни намењено само интелектуалној елити, но је било и остало за сваког човека који има радознале очи и може да види непроменљиву људску судбину.

Диплома и медаља за назначајнију књижевну награду, Фото Ж. Кнежевић

Вукову девизу "Не да се, али ће се дати", Андрић је прихватао и понављао и тако умножавао своје становиште да је основни смисао живота у раду, да је оно што у доброј намери човек створи лепо и трајно као почитељски камен или "линија каменог моста на једанаест једнаких лукова, са капијом, као круном на средини", подсетио је Вуксановић и рекао:

- Све то људи осматрају, дирају длановима и узбуђени, још који пут, гледају с једне на другу обалу, а између обала, над реком као понором, љуљају се предратна, ратна и поратна времена, вере и народи, господари и сужњи, мајке, очеви и деца, сви што могу да оставе белег да их је било за оне што ће их бити. Иво Андрић је, када је донета одлука да је добио Нобелову награду, новинарима рекао да једва чека да свечаност прође, да се све слегне, да се врати у свој мирни радни дан који је за њега највећа свечаност. Доследан својим рано усвојеним гледиштима, Андрић је за приповетке и остале књижевне "знакове" бирао, више пута, ликове задужбинара који знају да је суштина у творењу заједничког добра и да врхунском добру није потребан ни хронограм ни печат, ништа, чак ни девиза: У ћутању је сигурност.

Многобројни преводи Андрићевих дела, Фото Танјуг

Своју беседу Вуксановић је завршио речима:

- У Андрићу је сигурност.

У поздравној речи академик Злата Бојовић, секретар Одељења језика и књижевности САНУ, рекла је да је Андрићев пут ка Нобеловој награди започео веома рано и да се на том путу креатао скромно, корак по корак, а сваки га је приближавао непланираном циљу.

- Непосредно после првих послератних издања великом брзином Андрићеви романи и приповетке почели су да се преводе на стране језике, а то је био прави пут и једини - када су у питању такозвани мали језици - који је омогућавао - и који то увек чини - да писац искорачи из своје средине и отвори своје дело да га упознају и други. Андрић је, поред свих вредности које је његово дело носило, имао срећу да су се стекле околности које су омогућиле да нађе пут до других - рекла је Бојовићева.

- Добитник Нобелове награде 1961. био је само један. Али је и поред своје скромности био веома моћан. Он је отварао врата према свету не само своме делу већ и српској књижевности, која је почела све више да се преводи и открива своје скривене вредности, и српском језику, духовној дубини његових корена и богатој изражајности, на коме је та књижевност писана, што је ову награду чинило још већом од свога имена. Наша књижевност је са Андрићевим признањем начинила један од највећих корака ка унверзалном књижевном свету и у њему добила достојно место.

Андрићеве текстове казивао је драмски уметник Тихомир Станић.

Скуп у Српској академији наука и уметности, Фото И. Маринковић

Људско у нама

- АНДРИЋ је мајсторством своје сведене реченице, заправо се не обазирући на меридијане и друге географске одреднице, од једне ћуприје и једне заборављене босанске касабе направио пупак свога света, направио алат читаоцима јединствен у својој општости за разумевање оног најдубљег, најтрошнијег и најтужнијег - људског у нама - рекао је Костић.

Вечност човекове руке

И У ПРИПОВЕТКАМА, а најпотпуније у роману "На Дрини ћуприја", свуда је као филозофски поглед на човекову и уметникову мисију у свету, показано да Андрић има "чудно и увек благотворно осећање" док гледа оно што је човекова рука оклесала, обрадила и стесала, рекао је Вуксановић и додао:

- Док гледа оно што је човек из природе одабрао за себе па то удесио и прилагодио, дао му виши смисао и значај, тако што га је оплеменио својим умом, својом руком и укупним прегнућем, јер људски посао може да се опире људском удесу, јер оно што је човек смислио и за опште добро створио постаје вечно, ако се наставља и обнавља, ако је као мост на реци, где је путник, знојан и уморан, под хладним ветром с реке осетио да "пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена".

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)