БОРБА ПРОТИВ НЕПИСМЕНОСТИ: Закон о српском језику и ћирилици и Тршићке декларације

Проф. др Милош Ковачевић, проф. др Александар Јовановић, проф. др Александар Милановић и проф. др Бошко Сувајџић

19. 10. 2021. у 11:26

ДА дати Закон не би био само "парадни", како се надају и јавно прижељкују његови противници, неопходно је да се његово дејство осети баш у домену система заштите српског језика и књижевности

БОРБА ПРОТИВ НЕПИСМЕНОСТИ: Закон о српском језику и ћирилици и Тршићке декларације

Илустрација Аца Ђорђевић

Недавно донесени Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (15. 9. 2021) и три декларације донесене на двeма Интеркатедарским србистичким конференцијама, одржаним у Тршићу у јуну 2020. и 2021. године: 1) Декларација о неопходности повећања броја часова наставе српског језика и књижевности у основној и средњој школи, 2) Декларација о статусу српског језика на ненаставничким катедрама и факултетима, и 3) Декларација о канону српске књижевности - у директној су и непосредној вези, што ће рећи да се директно допуњавају и као да се међусобно призивају.

Само усвајање Закона, без обзира на његове недостатке, представља велики искорак у отвореној подршци државе Србије српском језику и ћирилици као темељним српским националним критеријумима. Усвојени Закон дошао је у време готово потпуно урушеног статуса српског језика у свим видовима његове употребе у јавном животу. А ћирилица употребно само што није изумрла. Културу српског језика надвладала је некултура. Зар је онда чудно што је и статус српског језика и књижевности у образовном систему врло тежак, да не кажемо катастрофалан! Томе је најбољи показатељ, еуфемистички речено, смањено интересовање за студирање српског језика и књижевности као основних националних дисциплина. Оно никада није било мање. А како и не би кад је држава дуго времена готово игнорисала проблеме везане за српски језик и књижевност и, уместо да побољшава њихов положај, она га је све више урушавала. Да је неопходно, не часећи часа, зауставити процес урушавања статуса српског језика и књижевности - потцртано је и у виду апела одговорним српским просветним институцијама предочено у Тршићким декларацијама.

Проф. др Милош Ковачевић, проф. др Александар Јовановић, проф. др Александар Милановић и проф. др Бошко Сувајџић, чланови Организационог одбора Интеркатедарске србистичке конференције, Фото Архива/ З. Јовановић

У декларацијама је истакнуто да су српски језик и књижевност највреднија духовна добра српскога народа, чувари његовог памћења и културе, и да се једино кроз континуитет српског језика и српске књижевности може пратити континуитет културног развоја српскога народа - од Светога Саве до данашњих дана. Зато су српски језик и књижевност наша културна и духовна вертикала. У српском образовном систему српски језик и књижевност морају због тога имати најзначајнији статус. Јер, настава српског језика и књижевности представља једино систематско и континуирано увођење младих у знања и просторе матерњег језика и књижевности, са пресудним утицајем на изграђивање не само њихове језичке и књижевне културе него, још битније, њиховог односа према култури уопште. Тај циљ се не може постићи са садашњим недељним бројем часова српскога језика и књижевности, који је приметно мањи у поређењу са свим европским, па и многим ваневропским земљама. Због тога би најлогичније, и вероватно једино спасоносно, решење било да српски језик и књижевност добију НАТПРЕДМЕТНИ статус (какав званично нпр. има руски језик у Русији, а незванично, по броју часова, матерњи језици у многим европским земљама). То тим пре што се унапређивање у знањима и ученичким способностима у српском језику и књижевности нужно шири на учење свих предмета. Српски језик и књижевност није, наиме, само наставни предмет од изузетног значаја, већ је и наставни језик, основа за учење свих других предмета.

У декларацијама је посебно истакнуто да је недопустиво да су носиоци језичке некултуре они који су формално писмени, тј. они са завршеним факултетским образовањем, па чак и они са докторатима, а из тога нису изузети чак ни универзитетски професори. Не може се језичка култура и борба за чистоту српскога језика сводити само на наставнике и професоре српскога језика и књижевности. Нужно је да се наставници и професори и других школских и универзитетских предмета прикључе тој борби - да буду носиоци језичке културе, а не као сада, по правилу, носиоци језичке некултуре. Због тога је неопходно да НА СВИМ ФАКУЛТЕТИМА БУДЕ УВЕДЕН СРПСКИ ЈЕЗИК. То је једини начин да формално писмени постану и стварно бар елементарно писмени и престану ширити језичку некултуру.

Учесници интеркатедарске србистичке конференције сматрају да је - у циљу подизања нивоа писмености, у циљу заустављања процеса ширења језичке некултуре, у циљу обезбеђења стварног статуса писмених онима који тај статус формално имају јер су факултетски образовани а језички необразовани - неопходно да надлежне образовне институције, пре свега Mинистарство просвете и науке, Национални просветни савет, Национални савет за високо образовање и универзитети, пре свега Конференција универзитета Србије (КОНУС), предузму све неопходне мере како би се створили услови за системско искорењивање неписмености и језичке некултуре како код студената тако и код професора.

Управо Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма отвара пут за провођење у живот наведених ставова из декларација о положају и статусу српског језика и књижевности у српском образовном систему. Наиме, у поглављу насловљеном "Систем заштите и очувања српског језика и ћириличког писма", и то у чл. 7, наводи се да "систем заштите српског језика и ћириличког писма подразумева: 1) јединствен приступ свих надлежних органа и организација очувању српског језика и ћириличког писма као матичног писма; 2) заштита српског језика и ћириличког писма и преношење будућим генерацијама у изворном облику; 3) стварање неопходних услова за очување српског језика и ћириличког писма и предузимање потребних мера за јачање свести о значају њиховог коришћења; 4) ширење сазнања о вредностима српског језика и ћириличког писма; 5) подстицање правилног изражавања, познавања и правилне употребе српског језика и ћириличког писма".

Да дати Закон не би био само "парадни", како се надају и јавно прижељкују његови противници, неопходно је да се његово дејство осети баш у домену система заштите српског језика и књижевности. Јасно је да се тешко може очекивати да се без "јединственог приступа свих надлежних органа и организација" и без "предузимања потребних мера" могу заштитити српски језик и књижевност. Да заштита не остане само декларативна, тј. само законом предвиђена а у пракси непотврђена - неопходно је да неопходније бити не може да одговорне институције српском језику у основној и средњој школи утврде натпредметни статус, а на свим факултетима уведу српски језик - бар као изборни предмет. У садашњем тренутку то се показује условом свих услова за побољшање статуса српскога језика и књижевности у српском образовном систему, а самим тим и у јавном животу уопште.

Србисти су спремни да учине и више него што је у њиховој моћи, али им у том деловању морају помоћи надлежне институције.

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)