ЗАБЛУДЕ О ЋОСИЋУ ЈОШ ПОСТОЈЕ: Зоран Аврамовић, социолог културе

Драган Богутовић

03. 10. 2021. у 09:45

КАКО је Добрица Ћосић размишљао о друштву и политици? Идеолошки, догматски, критички, здраворазумски, аналитички? Метафизички или искуствено? Апстрактно или аргументацијски? Шта преовлађује у његовом мишљењу: скептицизам, оптимизам, рационализам? Шта брани, а шта критикује у друштву и политици?

ЗАБЛУДЕ О ЋОСИЋУ ЈОШ ПОСТОЈЕ: Зоран Аврамовић, социолог културе

Фото М. Анђела

Све идући трагом ових питања, социолог културе Зоран Аврамовић исписао је вишеструко значајну и читљиву студију "Добрица Ћосић и политика", која је у издању "Православне речи" објављена у години обележавања века од рођења овог писца. У књизи су под лупу стављене политичке идеје и мишљења, које је Ћосић објављивао у текстовима различитог жанровског профила. У књигама "Акција" (1964), "Моћ и стрепње" (1967-1971), "Српско питање-демократско питање" (1978), "Стварно и могуће" (1982), "Промене" (1992), шестотомна "Лична историја једног доба", коју је писао више од пола века, "Косово" (2004), "У туђем веку" (2011), као и у многобројним интервјуима за домаће и стране медије.

Као партијски функционер и посланик, у власти је учествовао 23 године и за то време био велики поборник комунизма и југословенства, да би касније постао жестоки критичар политичког једноумља и "отац нације". У којој мери је признавао своје заблуде? Одговарајући на ово питање, Аврамовић каже:

- Људи се тешко растају од својих заблуда. Ћосић није био такав. Од осамдесетих година он често говори и записује да су две највеће његове заблуде комунистички социјализам и југословенство. Делио је заблуду идеолошког времена, али за разлику од већине других он је признао да је закорачио на погрешан пут историје. Не треба, међутим, застати на овом самопризнању. Са одбацивањем заблуда о којима је реч, уследила је борба за демократизацију државе и национално освешћивање. У тој борби био је заједно са професорима марксистима предводник српске критичке интелигенције.

Да ли се као председник СРЈ понашао у складу са својим мишљењем, или је пракса налагала другачије деловање?

- За ондашњу државу његова улога је била од значајне политичке користи. Био је на челу државе у изузетно тешком времену. Није Ћосић био без политичког знања, храбрости и одлучности. На међународној конференцији у Лондону 1992, Запад је тражио да у завршни документ уђе закључак да је Србија "агресор у БиХ". Добрица је запретио да ће напустити конференцију ако се то прихвати. И успео је. Заузео се за мирно решење ратова, омекшао Запад, показао је вештину у практичном политичком раду 1992/1993 године. И све то као "борбени песимиста".

Фото М. Анђела

Ко су му били највећи противници, а ко пријатељи?

- И Ћосићев живот говори нешто о нама Србима, о нашој интелигенцији. У политици је имао противнике на власти и у опозицији. Противнике је имао и у књижевности али не због поетичких, већ идеолошко-политичких ставова. Ретко виђену мржњу сипао је на Добрицу нарочито писац из Шумадије. А када је прихватио функцију председника СРЈ готово сви стари пријатељи су му окренули леђа. Зашто? Није Добрица ступио на ту дужност због славе и материјалне добити, већ да би помогао држави и народу.

Пратила га је током живота етикета националисте. Шта је од тога истина?

- Националиста је појам са много позитивних и негативних значења. Произвољна употреба појма је огромна. Ћосић се окренуо српском национализму са увек наглашаваном толеранцијом према другим нацијама у СФРЈ. Његова одбрана српских права и интереса имала је сва демократска обележја. Антипатриоте користе поменуту етикету због његове бриге за Србе изван Србије у време разбијања СФРЈ. А ко је национално частан и политички одговоран могао да заборави све српске жртве пале за нову државу 1918. да би Срби 1992. године остали у Хрватској и БиХ без решеног статуса? То је била легитимна брига за национална права Срба и није се Добрица имао било коме извињавати због свог патриотизма.

Какав је однос Ћосићевог књижевног дела и политичких ставова? Многи су то изједначавали и поједностављивали...

- У српској књижевности није било политички активнијег писца од Добрице. Анализирао сам у претходној књизи (Ћосић између политике и књижевности) однос између ова два текста и показао да је сачувао своју књижевност од властите политичке ангажованости.

Али, у нашој јавности има интелектуалаца који лако изричу судове о стварима о којима мало знају. Тако се уврежила оцена по којој је његова књижевност политичка зато што се бавио практично и публицистички јавним стварима. Проблем је што такве оцене опстају и када се докаже да ништа од истинитости у њима нема.

Какав је био његов однос према религији и хришћанству, чему сте посветили једно поглавље у књизи?

- Почео је као атеиста, а завршио живот као православни хришћанин. Пут је ишао од уочавања значаја православне цркве, како у историји тако и савремености српског народа.

Његови чести разговори са патријархом Павлом открили су му снагу цркве у духовном и националном повезивању Срба. Одласци у Хиландар и читање религијске литературе учврстили су Добрицу у знању и вери да је православна црква, уз језик и књижевност, основни стуб српског историјског постојања. Не би шкодило да се с времена на време, читају његови текстови о религији и патријарху Павлу.

Када се све сабере, какво је Ћосићево политичко наслеђе?

- Срској књижевности је оставио значајне романе. У српској култури био је чувар језика и писма, традиције, православља. Српска политичка култура ће га памтити као предводника демократских иницијатива и отпора репресији у СФРЈ. Његова критичка мисао је понекад била у знаку тренутних осећања. Своје критичаре је ћутке посматрао. На мржњу је одговарао хуманизмом. Један је од првих Срба који су довели у питање југословенство и комунизам. Један од најзаслужнијих што се Србија вратила свом имену и својој државотворној традицији.

ЧЕКАЈУ БИСТУ

КАКО ће Ћосићева годишњица бити обележена?

- Мерила за трајна обележја личног доприноса култури се шире и разливају. У односу на неке друге годишњице, Ћосићева је скромна. Најављен је скуп у САНУ. Нова зора је имала темат и то је засада све. КПЗ Србије поднела је априла месеца предлог Граду Београду да се постави биста (коју је урадила Дринка Радовановић) на Калемегдану. То би био дуг српској култури и милионима читалаца његових романа. Година је на измаку, а одговора нема. Чудно!

Запратите Нпортал на Фејсбук страници

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

СРПСКИ СОКО ПОЛЕТЕО ВИСОКО: Тријумфални наступ Ансамбла Коло у Националном театру у Будимпешти (ФОТО)