ИНТЕРВЈУ - Јелена Мур: Са Емилијом ћу да живим још неко време

ГЛУМИЦА Јелена Мур, некада Грујичић, улогом медицинске сестре Бланкице у филму "Дара из Јасеновца" одушевила је домаћу публику.

Фото В. Данилов

Многи нису остали равнодушни када је млада Јеврејка заробљена у логору Стара Градишка на самом крају спасла смрти главну јунакињу Дару, коју је дочарала Биљана Чекић. Мање је познато да је због сцене у којој Божица (Ана Лечић), треба да пуца на Дару, а Бланкица да јој избије пиштољ из руке, Јелена доживела незгоду - сломила је зглоб. Храбра глумица је упркос свему завршила снимање, и то са гипсом.

После остварења Предрага Гаге Антонијевића и завршених студија глуме на Академији уметности у Београду, у класи професора Небојше Дугалића, Јелена се упутила на други континент. Мастер студије наставила је на калифорнијском универзитету уметности где је и упознала свог садашњег супруга Стивена Мура, који је такође глумац.

Јелена је, нажалост, због короне морала да замрзне годину, али се посветила улози Емилије у серији "Певачица". Сплет интрига, црне магије и суровог естрадног света, који пратимо викендом на каналу Суперстар ТВ и петком на Пинку, привукао је пажњу, а највећу су добиле главне (анти)јунакиње Емилија и Ивана, коју тумачи певачица Милица Павловић.

- Овај пројекат и његова медијска позадина представљају ми нову лекцију. Заправо освешћавање да медији постоје. Место где се укрштају естрада и глумачка сцена јесу управо медији. Дешава се да оно што играм у "Певачици" помало и живим. Тумачим младу жену која је на почетку каријере, има сан, хоће да постане певачица, и лично прати шта се дешава на јавној сцени. Има другарицу Ивану, која је веома популарна и којој се дешавају разне ствари... И сада сам у животу, као и та Емилија, одједном напољу, новинари долазе до мене, фотографишу ме... Што ме подстиче да размишљам како глумцу стварно дође улога која му је паралела. Наравно, Емилија и ја се много разликујемо, али људска, суштинска страна често се чудно подударе - прича, за "ТВ новости" Јелена Мур.

* Колико вам је било интересантно да уђете у кожу некога ко има додирних тачака са видовњацима и врачарама?

- То је озбиљан феномен. Увек ми је занимљиво да играм ликове који снажно верују у нешто несвакидашње. Увек се питам одакле тај "мишић" вере, како се он гради, да ли долази из мањка знања или нечег другог. Али видиш да у то заиста верују најразличитији људи и добар део живота томе посвећују. Приватно то не практикујем, мислим да је, можда ће грубо звучати, будалаштина, али некоме је то све и свја. У суштини свака вера има тачку сусрета, па је за мене било важно да веродостојно градим лик који постепено почиње да верује у магију.

* Потичете из музичке породице, али тек сте недавно научили да свирате хармонику, што ћемо и видети у вечерашњој епизоди "Певачице".

- Хармоника је била спонтана ствар. Мој отац је хармоникаш и током короне смо били заједно у кући, па сам дошла на идеју да мало пробам, а стварно нисам апсолутни слухиста. Лепо певам, да не будем баш толико скромна... Кренула сам да свируцкам, то је права реч, током десет месеци и потом сам добила улогу у "Певачици". Док сам читала сценарио, нашла сам моменат у коме бих нову вештину могла да искористим. То има за мене велику емотивну вредност, јер сам за ту сцену донела хармонику мог деде из 1960, коју свира само у специјалним приликама. И екипи је значило да та хармоника буде у кадру, а и мени је било лепо јер је све добило нову димензију.

* Каква је атмосфера владала на снимању? Како вам је било у кадру са Милицом Павловић, а како са другим колегама?

- Милица је изузетно професионална. Није имала проблем да пита: "Како сад?" и да призна да је ђак. Толико је отворена за сарадњу и за критику. Ретко је сусрести се са таквим колегама. Пошто она није из нашег посла, то је била благост. Милица је и приватно блага и драга особа, и од ње може доста да се научи о приступу послу. Ипак, можда сам највише снимала са Милошем Тимотијевићем, који је изврстан, изванредан партнер и човек и глумац. Има толико догодовштина са снимања са њим. Издвојила бих један кадар који смо око 30 пута поновили само зато што смо се толико смејали да нисмо могли ни да почнемо да снимамо. Серија је окупила екипу која је већ радила заједно, тако да нам није било ватрено крштење. Са Златаном Видовићем, Николином Фригановић и Татјаном Кецман сам радила на "Дари из Јасеновца", и ми смо пре свега пријатељи. Када радите са пријатељима, све тече као мед и млеко. Захвална сам и што сам могла да учим од две врхунске глумице, Бранке Пујић и Исидоре Минић, са којима сам дивно сарађивала.

* Колико је улога у "Дари из Јасеновца" променила ваш живот?

- То ми је дебитантска улога, и веома ми је драга, па сам субјективна. Улога Бланкице ме је ослободила и професионално, тако што ме је подигла на вишу степеницу, и приватно јер ми је поставила многа питања. Моје највеће питање после те улоге је било: "како живети живот за друге?" Сами са собом не постојимо, и зато, на пример, желим да кажем нешто о свом послу.

* Тај филм је скренуо пажњу на тешку и важну причу из наше историје. Био је запажен, хваљен, али и оспораван. Какав утисак имате после свега?

- Младу глумицу на почетку каријере погодиће, наравно, ако филм већина не дочека лепим речима. Критика ме је, дакле, лично погађала, али ми је то искуство донело лекцију да разликујем лично и професионално. Тај филм ће ми увек бити веома драг, а то што се некоме неће свидети, није мој део посла. Стресно је и дан-данас јер човек хоће да одбрани нешто у чему је учествовао. Када бираш пројекат на коме ћеш да радиш, колико год да ти је драго што имаш прилику да играш, желиш да знаш да је то поштен посао, да иза тога стоји добра екипа, да улазиш из љубави према томе што треба да радиш, не из било каквих других интереса... И код мене је заиста било тако, што је много јаче него све остало.

* Шта вас је подстакло да се убрзо после "Даре" преселите у Лос Анђелес, који је синоним за филмску уметност?

- Разни су били пориви. Један је био: "Мени треба још, никада није крај учењу". Други је био незадовољство у овој држави јер у тренутку када сам одлучила да одем на мастер, овде се ништа није дешавало, барем мени. Пошто сам и много раније имала потребу да одем, и стално имам потребу да идем, мислила сам да је прави моменат да пробам. Отишла сам из љубави према глуми и животу. Нисам ни сањала да ћу тамо упознати сродну душу, али задржала бих то за себе.

* У Америци се сви осмехују, а ви скоро увек имате озбиљан израз лица. Шта вам може изамамити осмех?

- Љубав, под број један и мале ствари. Волим лепу храну, лепе разговоре. Волим шетње, а обожавам и да трчим. Обожавам да садим цвеће. Свакодневни живот ме испуњава. Америчко друштво намеће осмех, али није тако само на Западу него се то дешава и овде. Мислим да је потребно много више помучити се за искрен осмех него за критику. Најлакше је рећи да је нешто лоше, а најтеже је доћи до искреног осмеха. Смејем се приватно, волим да се шалим, али сада, када се фотографишем, ако не осећам да тај осмех иде из мене, не морам ни да га имам. Као што нећу стати у став веома озбиљне особе, јер нисам ни то. Али, као глумац можеш бити све. Трудим се да оно што осећам као своју истину испратим на здраве, поштене, моралне начине. Изазовно ми је да се потрудим да се смејем и радујем у животу, и да не тражим само најлакше, а то је "ово није добро, ово није како треба"... Такође, већ годинама се трудим, и радићу то док сам жива, да испратим мисао Достојевског "Настојим волети живот више од његовог смисла". Сваки дан се тога сетим, и написано ми је по кући, и то ми је циљ.

* Који су ваши даљи планови?

- Извесно је да ћемо да снимамо другу сезону "Певачице", али о садржају још ништа не знам. Држим и даље Емилију код себе, поготово зато што знам да се серија наставља и да ћу са њом да живим још неко време. Извесно је да ћемо супруг и ја живети преко океана и да смо само тренутно овде. Даћу све од себе да каријеру наставим у Америци и да ме границе не спутавају, али мислим да је прерано да причам о било чему.

МОЈ СВЕТ МАШТЕ

* КАКО сте се заинтересовали за глуму, а шта вам је сада у њој занимљиво?

- Једноставно - то се деси и нађете свој позив. Осећате порив, и док сте мали, не умете да га артикулишете, да кажете "хоћу да будем глумица", али ако га на прави начин пратите, касније га обликујете и можете да искажете шта желите. Као дете сам више волела да сама у кући нешто радим, да уживам у својој машти, у свом малом простору. Из тога се изродило да намаштавам неки свој свет и једини логичан след околности за мене је била глума. Нисам имала никакве могућности да се бавим позориштем у свом радном граду, Ивањици. Али памтићу све са академије - сваки испит, сваку позоришну сцену на којој смо били и као класа и индивидуално. Мој позив ми се сваке године све више свиђа. И сваки пут кад радим нешто ново или гледам неки добар филм, представу или серију, још више га заволим. То ми је потврда да сам на правом месту и да радим оно што заиста хоћу.

Препоручујемо

Србија

0 1

66. САЗИВ УМЕТНИЧКЕ КОЛОНИЈЕ ЕЧКА: Истакнути авремени визуелни уметници ће разматратимпојам слике у различитим контекстима и медијима

06. 09. 2021. у 18:06

Култура

0 3

ГЛУМИЦА ИЗ "ДАРЕ" ЗАВРШИЛА У БОЛНИЦИ: У њу је био уперен пиштољ, није одустајала од снимања ни поред повреде! (ФОТО)

01. 03. 2021. у 20:16

Познати

0 2

ЕМИЛИЈИН ПУТ ДО УСПЕХА УЗ ГАТАЊЕ И МРАЧНЕ ТАЈНЕ: Јелена Грујичић о главној улози у серији "Певачица"

06. 09. 2020. у 10:30

Култура

0 1

ПУТ ДО ВРХА ЈЕ УВЕК ГОРАК И ТЕЖАК: "ТВ Новости" на снимању серије "Певачица" аутора Наташе Дракулић и Предрага Гаге Антонијевића

18. 10. 2020. у 10:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације