ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Духовито позорје

Драгана Бошковић

29. 09. 2021. у 11:55

СТВАРАЛАШТВО Николаја Островског је у деветнаестом веку било субверзивно за царску Русију, но, толико је значајно, да се у Москви Мали театар зове "Дом Островског". Егон Савин, који воли, негује и тумачи домаћу и светску класику, на сцену Народног позоришта у Београду, поставио је текст Островског, "Вуци и овце", који као да је писан за ово време.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Духовито позорје

Новости

Тему манипуланата (вуци) и манипулисаних (овце), у распону од љубавне, до финансијске малверзације, тумачио је глумачки ансамбл, који је тренутно тешко добити, али и одржати на окупу. У простудираном савременом костиму (костимограф Јелена Стокућа), са радњом смештеном у деведесете, читајмо, у време Јељцина, редитељ Меропији Мурзавецкој (непогрешива Олга Одановић) даје фигуративну укротитељску палицу (што је парадокс, јер је наводна монахиња), којом командује ниским страстима заједнице, уз помоћ корумпираног, неморалног адвоката Вукола Чугунова (спретан Небојша Кундачина). Алкохол, разврат, лажа и паралажа преплављују сваку сцену. Режирајући представу "Вуци и овце" као комедију нарави, али и ситуације читавог "окружења", Егон Савин даје мајсторима овог жанра, најпре Радославу Миленковићу (Михаило Лињајев, генерал), а онда и Анастасији Мандић (Јевлампија Купавина), Бојану Димитријевићу (Аполон Мурзавецки) Бојану Кривокапићу (Клавдије Горецки), Данијели Угреновић (Анфуса Тихоновна) средства виђена од римске комедије, где су ликови у комедији заточеници својих порока, а њихово скривање их чини убитачно комичнима, што они штедро и тачно користе.

Главира Алексејевна (као из нашег времена Соња Колачарић) и Василије Беркутов (неочекивани Александар Ђурица), део су надоградње ове гротескне анализе пропасти од појединачног, ка општем, од човека, ка друштву. Уцењивач, подлац, мешетар, Беркутов успева да надигра и Меропију Мурзавецку, показујући нам, колико се лако од вука постаје овца. Главира Алексејевна, лажна искушеница, чини супротно: уверава нас да је од овце до вука кратак пут, плаћен људским жртвом.

Шума, симбол како чистоте природног (сценограф је Егон Савин), тако и корелатив мрачног несвесног у човеку, асоцира на метафору изгубљености животног пута, као у тексту "Шума", истог писца. Паун Савељич (Димитрије Илић), домар код Мурзавецких, је био водич кроз лично и колективно несвесно, дубоко запретено зло у људском карактеру, које избија увек, када намере нису чисте... А и кад јесу, нажалост.

У намери да разведри ова тмурна времена, насушно потребно комедијом по значајном класичном тексту, редитељ је, можда, мало превише пустио да глумачка игра дође на ивицу физичке комедије, што Островски ипак није. Но, та граница није пређена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)