ЗАШТИТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ: Коначно Закон о српском језику и ћирилици

Проф. др Милош Ковачевић, проф. др Срето Танасић, проф. др Александар Милановић и проф. др Вељко Брборић

21. 09. 2021. у 10:34

СКУПШТИНЕ Републике Србије и Републике Српске на Дан српског јединства усвојиле су Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма.

ЗАШТИТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ: Коначно Закон о српском језику и ћирилици

Проф. др Милош Ковачевић/проф. др Срето Танасић/ Фото Архива

Тек васпостављени Дан српског јединства није могао имати симболичнији чин од усвајања датог закона. Српско јединство потврђено је Законом који на својеврстан начин потврђује и штити јединственост српског народа. Ако јединствен значи "који је једнак, заједнички свима", односно "који очитује јединство, који је уједињен" - онда Срби немају ништа јединственије, немају ниједну заједничку ујединитељску карактеристику која се може мерити са српским језиком и ћириличким писмом. Што је и разумљиво, ако се зна да су српски језик и ћирилица темељни српски национални критеријуми.

Дуго је српска национално освешћена интелектуална елита упућивала иницијативе у виду молби, захтева и прекора српским владајућим структурама да се српски језик и ћириличко писмо налазе у никад тежој ситуацији. Српски језик употребно је у највећем броју случајева постао синоним језичкој некултури, док се статус ћирилице из дана у дан толико урушавао да је она употребно готово била на издисају, чему је најбољи показатељ чињеница да је она своју превласт над латиницом имала једино на гробљима и у читуљама. Била је, дакле, употребно најближа мртвима, па није ни чудо да је постала и код Срба писмо на издисају.

Др Александар Милановић/ проф. др Вељко Брборић/Фото П. Митић/Танјуг

Апели за заштиту српског језика и ћирилице наилазили су годинама код српских извршних власти на зид ћутње и игнорисања. Несхватање у каквом је статусу покаткад су државни органи исказивали и саркастичним коментарима да законски ћирилицу и не треба штитити, него само треба "стимулисати и подстицати њену употребу". "Стимулисати и подстицати" све док коначно не изумре. Направљене Измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писама завршиле су у фиокама Владе и њеног Законодавног одбора.

Због тога су "Вечерње новости" 2. марта 2021. године отвориле у свом Културном додатку страницу "Зашто држава не штити ћирилицу". И од тада до сада сваког уторка имала текст из пера неког од познатих српских филолога и књижевника: Драгана Хамовића, Милоша Ковачевића, Срета Танасића, Александра Милановића, Вељка Брборића, Матије Бећковића, Бошка Сувајџића, Александра Јовановића, Николе Маловића, Милована Данојлића, Мира Вуксановића, Горана Петровића, Радована Белог Марковића, Виктора Савића, Јелице Стојановић, Миланке Бабић, Ранка Павловића, Весне Капор, Анђелка Анушића, Ранка Рисојевића, Зоране Опачић, Михаила Шћепановића, Владимира Димитријевића, Драгана Лакићевића, Рајне Драгићевић, Петра Пијановића, Зорана Аврамовића, Милана Ружића, Лабуда Драгића, Вање Станишића. Надамо се да некога заборавили нисмо. Толико аргумената о неопходности законске заштите ћирилице никада нигде изнесено није. И коначно су владајуће структуре, вероватно захваљујући и тим аргументима, прекинуле ћутњу и игнорисање.

Фото/Илустрација Тошо Борковић

И, ево, усвојен је Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Било би некоректно не рећи да се само његово доношење, после толико дугог ишчекивања, мора сматрати врло позитивним. Посебно још ако се има у виду да је овај Закон истовремено усвојен и у Србији и у Српској. И да он први пут при влади као стручно тело уводи Савет за српски језик, који ће бити својеврсна брана политичким деловањима у области српског језика која се не заснивају на стручним и научним критеријумима. Тим законом се српски језик и ћирилица штите, међутим, само у ускосхваћеној, комунистички одређеној и до дана данашњег неизмењеној дефиницији службене употребе језика и писма.

И то му је највећи недостатак. У том делу су и највећа изневерена очекивања свих поборника заштите ћирилице. Практична употреба овог закона везана је само за државне органе (од општинских до републичких) и за друштва и организације "са већинским учешћем јавног капитала", што опет значи "државна". Очекивања су била да ће овај закон бити ослобођен надлежности Закона о службеној употреби језика и писама, у коме су уткане темељне комунистичке поставке хрватског филолошког програма, којих су се и сами Хрвати још пре 30 година одрекли, али их Срби чувају, очигледно се не желећи ослободити "хрватског" надзора над српском језичком политиком у проведби српских правника и политичара.

Зато овај Закон треба схватити и прихватити као први корак у заштити српског језика и ћирилице. Као својеврсну подсетницу Србима да би било срамота да законом буду присиљавани како би се очитовали као Срби. Закон тако представља крај убеђивања с политичарима да морају да увиде колико је значајна одбрана српске културне ћириличке баштине с једне стране, а с друге стране представља почетак борбе у којој ће усвајање и примена овог закона иницирати промену потпуно анахроног и суштински антисрпског и антиуставног Закона о службеном језику и писмима, из 1991. године. Осим тога, не може постојати адекватна заштита српског језика и ћирилице без њиховог одговарајућег статуса у образовном систему. А у декларацијама усвојеним на Интеркатедарским србистичким конференцијама у Тршићу донесене су три декларације, које предлажу и начин побољшања тог статуса. Надамо се да ће усвајање овог закона означити и почетак скоре практичне примене тих декларација.

Проф. др Милош Ковачевић, проф. др Срето Танасић, проф. др Александар Милановић и проф. др Вељко Брборић (лингвисти, аутори Измена и допуна Закона о језику и писмима из 2017. године, које су, и по признању министарке културе и информисања, послужиле као основа израде овог Закона).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)