КЊИЖЕВНОСТ КАО И КАПКА РОСЕ ИМА СВОЈЕ ВРЕМЕ: Радован Бели Марковић о недавно добијеном признању

ЛАЈКОВАЧКЕ награде примам се с великим благодарењем, свиђајући да њоме врхуни моје полувековно живовање у колубарској овој вароши, у којој сам све своје књиге написао.

Фото В. Данилов

Са Кућаницом својом, госпождом Емилијом, старао сам се да и ванкњижевно живовање наше не буде ником на терету и да нико, због нас, не пропишти. Мислим да смо успели у томе, али Бог једини зна: Јесмо или нисмо преда се пустили баш сваког коме се некуд или због нечег журило...

Ово, за "Новости", каже један од највећих савремених српских писаца, Радован Бели Марковић, поводом Повеље општине Лајковац, која му је уручена у петак, на академији на дан ове локалне самоуправе. Радован Бели Марковић (74), који обележава пет деценија стваралаштва, живи и ствара у овој чувеној железничкој варошици, у којој је био и управник Градске библиотеке.

- Ако књижевне награде схватимо као тренутке обасјања понад једне књиге, издвојене из мнозине других књига, не може се порећи изредност и лепота таквих догађаја, што све кратко траје и углавном се брзо заборавља, као празнични ватромет, али се не може оспорити ни право писца да награде доживљује као надгробнике на умозрителном књижевном гробљу, чинећи тако немали корак у савлађивању сујетства и свих опачина уз сујетство које иду - каже Бели Марковић.

Фото В. Данилов

- Тим путем су се канда и моје књиге пошле (већ су се и натисле у једној алеји!), премда ни истинско књижевно гробље није и не мора бити простор заборава, већ може бити и сабориште нових читалаца који су се пожелели оног што некоћ бејаше нечија несаница и мапа за путовање до острва с благом какво се находи у свачијем душевном океану. Време је из таквих гробаља извременило толике адиђаре, тако да у мени потитрава надежда да под неком хумком почима ако ли не златна моја књига, оно гдекоја скупа реч между јефтиним корицама...

Крајем јула, његова најновија књига "Стојна ветрењача" у издању Српске књижевне задруге, представљена је сасвим неуобичајено - на старом, некадашњем железничком гвозденом мосту преко реке Колубаре у селу Ћелије код Лајковца, у ком је Радован Бели Марковић рођен. Колубару је писац поменуо као најславнију српску реку, која много значи у његовом животу.

- Једна срећна замисао лајковачких библиотекара, за коју се одмах познало да је остварљива и драгоме Богу приступачна, уобличила се у књижевни догађај који је сабрао читаоце са обе обале Колубаре - каже писац. - Ни сањао нисам да ће се, мојим веком, тако штогод догодити, а кад се то и догодило, пред достојном мнозином, познао сам да је "Стојна ветрењача" досањана, као роман који самом себи "твори умиленија" и као нерукотворено светриште колубарских промајника, са овога и онога света, који прејахују сваку ограду, обдржавајући сневачка бдења и у гдекоме читалачко недоумевање... С те стране, узети се може да сам, пре више од пола века, отишао из села Ћелија, по неком ветру насталом из приче, да бих се вратио, преко исте ове ћуприје, ћелијанске, с помоћ крила ветрењаче за коју се јоште не зна да ли је зиданица или умотворина, премда ће се наћи и таквих који ће упирати да је ветрењача, као ветрењача, ништа друго доли покондирена воденица; у роману, и воистину.

Подсећа Радован Бели Марковић да се књижевност, сваком руком, у језику остварује. А ни иначе ничег на овом свету нема што није "ојезичено", премда се може примити тврдња да књижевност, сама по себи, бира речи и покадшто одабране речи позлаћује.

- Мој "књижевни случај", међутим, не нуди основу и потку за утемељење "новог" књижевног правца (таман посла!), у мојој несаници, наиме, потитравају жишке "старих" кандила, наспрам иконостаса српских списатеља који су ми водили руку - каже Бели Марковић.

- Као писац сам и иначе презадужен код књижевних предака, али у "Књизи вересије" нигде не стоји да ће се поменути дугови намиривати по јаутинама и трњајцима, мимо главног пута којим српска књижевност у Вечитост греде! Воистину, имало је, не да није, а и данас има такозваних књижевних праваца, раскрсница, па и странпутица, али сви ти пути-распути су се - кад и како који! - једначили, временом и потрли, како се главни пут ширио и ка Небу притом успињао.

Запажа књижевник да се "покадшто може учинити да је у дубоком калу, до самих габела и главчина, зачамала прекрцана колесница српске културе. Није то од јуче, тако да до осунчаних пропланака поменута колесница неће сутра стићи, ни прекосутра, али ће стићи. Мора, али не пречицом, већ Божијим путем..."

- Сви, стога, колико год да нас има и нема, треба својски да потеглимо, макар и уз псовке "ћирилског инсистирања", почем је колесница "зорли кабаста" и тешко заглибљена, а циљ је далеко и високо - понад видимих Небеса, ублизо Божијег престола - каже Радован Бели Марковић.

- И нико, ко је Србин и српскога рода, из ове се мобе не може изоставити, ни у покоју ако се стицајем затекао: велики покојници и светли гробови - Песма каже - живима дају махове!

Саморазумљиво је да књижевност, као капка росе по тиквином цвету, има своје време: у сумрачју и пред зору се замеће, иначе се чини да је нема!

Фото В. Данилов

Набране године

ПОВЕЉА којом ме је почаствовао и обавезао Лајковац, градић у којем живим и умирем, истура и многа питања на која исправан човек треба с дна себе да одговори, као пред Божијим судом - каже књижевник.

- С обзиром на набране године, незарасле ране и дебели хлад на све ближем зренику овог света; тешко сумрачје под које сваки човек самим собом најпосле залази. Осим српске, побелеле су, у хладном зноју пробдевених ноћи, све моје заставе под којима ми је, вољно и невољно, клети живот промакао!

Посвећени читаоци

НА промоцији "Стојне ветрењаче", књижевни критичар Радивоје Микић, између осталог, оценио је да Радован Бели Марковић настоји да српску културу врати раскоши, богатству духовном племству...

- Ову ласкаву оцену не бих могао примити без снебивања, иако је потписује један од највећих зналаца српске књижевности новијег доба, који је "просејао и кроз често и кроз ретко" све што сам својим веком написао "и на свет издао" - каже наш саговорник.

- Све ће то, разуме се, сачекати оверу наилазећег доба, "делателну ревизију", али се већ сада с поуздањем може рећи: велика је част и срећа да један такав зналац, попут професора Радивоја Микића, деценијама претребљује књиге помало својеглавог писца и да притом залегне за њихову књижевну ваљаност, за шта једино јемство бејаше и остаде њихова чемерна надојеност прокислим вином колубарске туге... Имао сам, Бог и душа, посвећене читаоце, у прави час их имао, међу њима и такве зналце, попут професора Микића, чија књижевна свиђања дубоко сежу и далеко домашују, а и преко брда мету погађају... А прилика је и ово да се каже: књиге без посвећеног читаоца су "каоноти гаће брез ластике"...

Препоручујемо

Култура

0 1

КЊИЖЕВНО ПАМЋЕЊЕ ЖИВОТНИХ ПРИЗОРА: Писцу Радовану Белом Марковићу додељена Повеља Општине Лајковац

17. 09. 2021. у 12:15

Србија

0 0

ЖИРИ ОДЛУЧИО: “Бранкова награда” додељена Јелени Маринков

12. 08. 2021. у 15:41

Култура

0 1

АДАМУ ПУСЛОЈИЋУ "ЕМИНЕСКУ": Награда српском песнику и преводиоцу у Румунији

05. 08. 2021. у 22:27

Култура

0 1

ПИСАЦ КОЈИ ВРАЋА РАСКОШ КЊИЖЕВНОСТИ: Необична промоција књиге Радована Белог Марковића на старом мосту на Колубари

29. 07. 2021. у 09:11

Култура

0 8

ПОВЕЉЕ РЕМЕТИЋУ, БЕЛОМ И "КОЛАРЦУ": Уручена признања у Матици српској у Новом Саду

21. 06. 2021. у 22:26

Култура

0 1

НАГРАДА ДРАГАНУ ЛАКИЋЕВИЋУ: Завршница 34. Јефимијиних дана у манастиру Љубостиња (ФОТО)

17. 06. 2021. у 23:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације