ДУША ГОРШТАЧКОГ СВИЈЕТА: Кочићева ријеч трепери као кандило под тамним сводом манастира и цвили горчином мученика

Никола Вуколић

31. 08. 2021. у 19:47

РИЈЕТКО je ко као Кочић још за живота постао мит, ушао у легенду и пјесму. Mото Кочићеве људске и политичке акције уклесан je на подножју његовог бања- лучког споменика: "Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, неустрашив je као Бог, a презрен и гладан као пас."

ДУША ГОРШТАЧКОГ СВИЈЕТА: Кочићева ријеч трепери као кандило под тамним сводом манастира и цвили горчином мученика

Фото Архива

Неустрашив и презрен, људски усправан и умјетнички узносит Кочић у нашем времену, у нашем историјском и културном тренутку, дјелује снагом, сличан бронзаном споменикукоји испруженим прстом, са свог високог постоља, би стрим оком назире, кроз нагомилане облаке, љепше и хуманије бугуће доба.

Изузетан у свему, Кочић je то у великој мјери био и када се ради о књижевности. Без обзира са које стране прилазили, којим се истраживачким поступцима користили, без обзира на компетентност својих есејистичко-критичких капацитета, оцјењивачи Кочићевог дјела су се сложили да je аутор "Јаука са Змијања" не само један од најбољих познавалаца душе змијањског, горштачког, сеоског свијета него и најбољи познавалац језика који, попут живог организма, на његовим страницама плаче и пјева, грми као гром на врху планинском и одзвања мелодијом бистрих прољећних пејзажа, проклиње и благосиља. Кочићева ријеч трепери као кандило под тамним сводом манастира и цвили горчином мученика коме се душа од чемера разгубала.

Увијек сам пред тим ријечима, сликама, сценама, пред силином и снагом тог казивања осјећао неописиво узбуђење.

О њему су писала готово сва еминентна пера наше књижевне историје, теорије и умјетничке критике. Изречени су многобројни судови, исказане паметне ријечи, мериторни судови.

Оно што je у читавој ствари ипак необично није толико обимност литературе о овом књижевном великану (о којем су исписане библиотеке) него чињеница да je, како вријеме одмиче, Кочићево присуство све упечатљивије и, у мутним приликама историјског постојања, све утемељеније као вриједност своје врсте.

Kao што je многе јунаке својих дјела писац сусретао у свом непосредном окружењу (Давид Штрбац, Вук Лујо...) отварајући им литерарна врата вјечности, тако се и сам књижевник, у дјелима своје потоње браће no перу, враћао у литературу постајући литерарни јунак пјесама, сонетних вијенаца, хаику - стихова, краћих проза, романсираних биографија и драмских дјела.

Литерарно интересовање за Кочића не губи на снази, он чак, бар се мени тако чини, постаје све интензивнији као надолазећа вода која запљускује из бројних врела, пјенушановом свјежином. Кочићево дјело ми се при сваком новом читању открива нечим новим, неким новим детаљима, стилским рјешењем, семантичком нијансираношћу ријечи и израза. Све ме то подсјећа на раскошни пејзаж који се не може до краја сагледати и који подастире пред радозналим очима пролазника увијек другачије изненађење.

"Јаблан", "Вуков гај", "Кроз мећаву", "Кроз маглу", "Кроз свјетлост", "Гроб слатке душе", "Код Марканова точка", "Ђурини записи", a поготово "Јазавац пред судом", "Мргуда", прозе о Симеуну ђаку, "Мрчајски прото", наслови су наших честих читалачких повратака.

Свако од ових дјела импресионира складом, језгровитошћу, извајаношћу из једног комада, из јединственог инспирацијског залета који не јењава. Кочић није писао приповјетке него je његовом темпераменту више одговарала прегнантна, напета форма новеле, онај облик у коме je, уз максималну економизацију материјала, у ријечима тијесно, a у мислима пространо.

Кочићеве реченице, складно срезане, не посједују ништа случајно ни сувишно. Он се не понавља. Увијек је нов, непотрошен.

"Јаблан" пружа једине свијетле странице о планинском дјетињству чије ће осмијехе ускоро угасити биједа живота, социјална и национална обесправљеност као заједнички именилац коби порабоченог босанског кмета. Мали Лујо чије срце радосно откуцава Јабланову побједу за само пар година преобратиће се у забринутог дјечака домаћина "Код Марканова точка" на чија je нејака плећа пао сав терет обесправљеног људског живота.

Мргуда je планинка слатке и преслатке крви. Сва од љепоте, снаге, некаквог елементарног витализма она представља оличење еротског сна горштака, a прича о њој je, како je записала Исидора Секулић, кратка и нагла као врисак.

Врхунац свог приповједног умијећа писац je досегао у прозама о тројици јунака (Давид Штрбац, Симеун Ђак, Мрчајски Прото) који откривају доминантна својства психе и емотивитета, мисли и акције крајишког човјека, ћошкастог, посувраћеног, непокорног који из властитог очаја црпи снагу ироније и поруге и који, бистре памети и брза језика, своју инфериорну позицију преобраћа у духовну (унутарњу) супериорност коју не могу да спутају репресивне мјере власти и њени зорли кабасти палиграпи.

Симеун Пејић Рудар je начињен од другачијег материјала. Он открива треперавост и ширину крајишке душе која своју унутарњу, дакле неотуђиву слободу налази у сновима и фантазмима. Поред ракијских казана у алкохолним испарењима, овај црноризац, у машти навлачи витешку одору, јаше добра коња, маше сабљетином, дијели мегдане и присиљава силнике да признају погажена рајинска права. Из његове приче избија страст истинске проживљености. У своме еглену он je толико сугестиван да врелина његових ријечи топи лед неповјерења и код најсумњичавијих слушалаца (Она иза каце, нпр.) откривајући да je у том сну коријен народне снаге.

Најзад Мрчајски Прото je јединствена слика бесконачне људске патње, патње митских димензија...

Прота, некада храбар човјек, издржао je турска мучења, али није клонуо. Оно што нису могле физичке муке учинили су поступци најближих: женина невјера и издаја најбољег пријатеља. Сва у тамним просјајима, презасићена и густа, ова проза открива пароксизматичан бол човјека наднијетог над рушевинама свог уништеног живота.

Све у овој прози: од плеонастичког наглашавања унутарњег Протиног мрака у наслову, од описа пејзажа и детаља његове визуелне конкретизације (стаза која вијуга као испребијана змијурина кроз влажно отежало жито) од описа усамљене Протине куће на врху брда која као да je у својој усамљености закуцана на небо пa све до завршне сцене - космичке метафоре тамног западног неба кроз чије се тешке облаке као крвава копља пробијају зраци умирућег сунца, све je подређено слици уклетости, човјека који понавља голготску судбину Творца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)