ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Залутали смо на путу у нигдину

Ранко Рисојевић

24. 08. 2021. у 11:13

СВЕ што имамо данас, почело је много раније. О свему се може испрести безброј прича, нарочито о језику.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Залутали смо на путу у нигдину

Фото Приватна архива

Језици су се стварали локално, да би се људи споразумијевали, али не само једни с другима, него и са светим. Језик су први цртежи у пећинама некадашњег нашег претка. Тај однос према светоме, дизао је језик изнад обичног споразумијевања у свакодневном животу. Зато је значај Ћирила и Методија био толико велик, јер се споразумијевање претворило, по узору на грчко, у свете слике које су постале писмо. Тако је и само писмо постало свето. Разлике у језику нису биле превише велике, требало је да и свето уједини бројна словенска племена и да их одвоји од светог које им намеће народ другог језика на западу. У почетку се успјело, али се из године у годину са смјеном владара почело и свето мијењати. Мијењао се језик, мијењало се свето, умјесто писма, мијењала црква, они који су се лако споразумијевали међусобно и са светим, одједном су постали страни једни другима. Те подјеле ушле су у племена, по начелу западне и источне цркве.

Фото Илустрација Тошо Борковић

Ту ће подјелу покушати да спасу ћириличари, али је притисак латиничара прејак. Тако се мијењао и језик, није било суштинско како се изговара нека ријеч, да ли у источном или западном нарјечју српског језика; до доласка Вука Караџића нису били битни избор и разликовање. Али се брзо промијенило. Нестанком слова јат, та разлика је постала не само чујна, него и видљива на папиру. Вук је Нови завјет превео ијекавски, прихватајући све изговоре, само да се не мијешају, што се показало недовољно да се све богатство српског језика очува. Писало се ћирилично, али се простор језика сужавао, напуштала су се рубна нарјечја, појавиле се разлике по којима се разликовао човјек Србин са запада од човјека Србина са истока. Умјесто јединства, завладала је језичка искључивост. Прво су Хрвати написали рјечнике разлика, којима смо се ругали, али су и неки Срби инсистирали на разликама. У Бањалуци је објављен "Хрватско-српски рјечник разлика" у који су многе ријечи из Вуковог "Рјечника" проказане као несрпске. Умјесто да српски језикословци настоје да све благо дојучерашњег полицентричног српско-хрватског језика буде и српско, они су се почели да одричу прво ијекавице, потом лексике која се не користи у Београду, прихватајући сасвим накарадну подјелу духовне имовине. Речено је народу: Србин говори екавски, лексиком Слободана Јовановића. Шта је то проузроковало? Још једну катастрофу српске политике, да дјела на ијекавици припадну аутоматски хрватском корпусу, укључујући и народне пјесме.

Нематеријалну баштину српског народа у западним крајевима некадашње Југославије присвајају Хрвати и то присвајање потврђују на највишем свјетском нивоу. Један од примјера је и народна пјевана пјесма ојкача. Али то је само почетак, ускоро ће се ту убројати народна епска и лирска књижевност, потом и дјела српских писаца који су писали западном варијантом српског језика. Логика је овдје страшна, ако нема културне баштине није било ни њених твораца. Никада! У свијету то већ иде.

Измене закона чаме у фиоци

Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.

Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови.

Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.

Први пут сам се нашао у Торонту, код кћерке, 2005. године. Као библиотекар, отишао сам у централну градску библиотеку код "наше" библиотекарке, Драге Драгашевић, која ме је упознала са начином рада у њеној великој библиотеци. Ту сам упознао главног класификатора, чије сам име касније заборавио, поријеклом из Чехословачке, који ме је питао како смо подијелили књижевност послије распада Југославије. Он није знао како да раздијели српску од хрватске књижевности, о босанској илити бошњачкој и црногорској да и не говори. Дуго смо о томе разговарали, али без правог одговора. Свјетски библиотекари не познају наше националне књижевности, око којих се споримо већ деценијама. Шта је битно за класификацију. Може ли се подјела направити на основу писма штампаног дјела, тако да латиницом штампана књига иде аутоматски у хрватску, а ћирилицом штампана у српску књижевност. Нисам то прихватао, као што не прихватам одрицање од комплетне лексике нашег језика, али библиотекарска струка јесте. Каталози наших и свјетских библиотека најрјечитије говоре о томе. Учинак је за нас катастрофалан. Са губљењем територије, губи се и нематеријална културна баштина, чак се полако присваја ћирилица, прије тога глагољица, натписи на стећцима, итд. Окренимо се око себе, на све стране видљиво је да не знамо ни ко смо ни гдје смо. Рецимо, у Нишу, ниједан натпис изнад апотеке није написан ћирилицом, него имамо само двије варијанте, латиничне, APOTEKA и PHARMACY. Коме су намијењене те фирме? Бугарима? Они су ћириличари. Македонцима? И они су ћириличари. Чини ми се да смо залутали на путу у нигдину.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)