ФОТОГРАФ ВЕЛИКЕ ЕПОХЕ: Монографија " (невиђени) Београд у објективу Ристе Марјановића 1936-1946" (ФОТО)

ГРАДСКИ призори које је Риста Марјановић (1885-1969) својим фото-апаратом "лајка" снимао с необичном љубављу и преданошћу, чак и у врло тешким моментима, крајем тридесетих и почетном четрдесетих година прошлог века, сакупљени су у јединствену монографију "(Невиђени) Београд у објективу Ристе Марјановића 1936-1946"), коју су приредили Бојан Димитријевић, Бранислав Станковић и Бранимир Гајић, а објавио "Службени гласник".

Из монографије "(Невиђени) Београд у објективу Ристе Марјановића 1936-1946"

Уз драгоцене и доскора неоткривене Марјановићеве фотографије, "Новости" објављују и одломке из уводног текста којим су приређивачи обогатили ову драгоцену књигу:

Наредне две године провешће у атељеу дворског фотографа Милана Јовановића, рођеног брата славног српског сликара Паје Јовановића, од кога је на поклон добио први фото-апарат. Схвативши да је за две године у Јовановићевом атељеу научио о фотографији све што се у том тренутку у Србији могло научити, он са шеснаест година одлази најпре у Беч, а затим у Берлин, како би проширио своје знање и усавршио своју фотографску технику. Коначна адреса на којој ће пронаћи оно за чиме је трагао и где ће се потпуно професионално остварити био је Париз, у који је Риста Марјановић стигао 1905. године.

Када је 1912. године почео Први балкански рат, подсећају приређивачи монографије, шеф Обавештајног одељења Врховне команде српске војске, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, схватајући колико је, осим војних успеха, важна и пропаганда, позвао је Ристу Марјановића, као искусног фоторепортера, са озбиљним контактима у европским листовима, да буде дописник Врховне команде... Стигавши у Србију, одмах се придружио српској војсци и својој браћи, која су већ била на фронту. Забележио је Кумановску битку и битку на Бакарном гумну, као и ослобађање Скопља, Прилепа и Велеса. Своју мисију наставио је до краја Другог балканског рата, после којег се враћа у Париз. Велики број фотографија насталих у балканским ратовима објавио је у свом матичном листу New York Herald, у који се, након њих, вратио на своју стару позицију.

Нажалост, његов боравак у Паризу није дуго трајао. Већ наредне године почиње Велики рат. За атентат на Франца Фердинанда сазнао је на коњичким тркама. Убрзо му стиже и позив од српске Владе, и он се враћа назад у отаџбину. Званично, од Врховне команде Војске Србије дозволу за рад добија 13. августа 1914. године, у Ваљеву. Тако од првих дана рата има прилику да бележи све - од мобилизације, преко страдања Мачве, Шапца и Поцерине, до крвавих битака на Церу, Гучеву, Мачковом камену и Колубари, ужаса повлачења преко Албаније, пробоја Солунског фронта и васкрснућа Србије.

После повлачења преко Албаније, Слободан Јовановић, шеф ратног пресбироа, шаље Ристу Марјановића са снимљеним материјалом из Скадра у Француску, да обавести светску јавност о томе да српска војска још постоји, али, такође, и о голготи српског народа у претходном периоду рата. Риста је још почетком 1915. године објавио неколико чланака и фотографија о злочинима аустроугарске војске у француском часопису L'Illustrasion. Са својим радовима Риста Марјановић учествовао је на великој савезничкој изложби, 1916, у павиљону Марсан музеја Лувр. Том приликом француски новинар Пол Дибоше његове фотографије назива "иконографијом српског народа". После Париза, изложба је отворена и у Лондону... Током боравка у Француској и Енглеској, по налогу председника Владе и нашег посланства у Лондону, Риста је штампао албуме са својим радовима, које је српска Влада поклањала савезничком владама.

После две године пропагандног рада у Европи и Америци, он се враћа и придружује српској војсци на Солунском фронту, где марљиво бележи како борбена дејства, тако и тренутке предаха и доколице српских официра и војника. До краја рата остаје са српском војском и овековечује пробој Солунског фронта, ослобођење Београда, Новог Сада... И стварање нове државе.

После рата, Риста Марјановић дефинитивно напушта Париз и враћа се у Београд, где се запослио у агенцији "Авала" и наставио да се професионално бави фотографијом, вредно бележећи међуратни период. Током тридесетих година прошлог века, Марјановић је радио у Владином Централном пресбироу при Министарству спољних послова. Такође је сарађивао и с већим бројем страних агенција, укључујући и Associated Press. На тој дужности ће га сачекати и нови рат, априла 1941. године. Као службеник Пресбироа, Риста Марјановић је овековечио већи број политичких догађаја у престоници Краљевине крајем тридесетих година.

Априлски рат 1941. године Риста Марјановић није провео у Београду. Са својим шураком, који је био службеник Министарства финансија, доспео је чак до Црне Горе, одакле су се тек после капитулације вратили у Београд. Иако га је пријатељ и колега Александар Аца Симић звао да поново ради за неке од новина, Марјановић на то није пристао. Добар део окупације провео је не укључујући се ни у какве активности. У августу 1941. обављао је десетак дана "стражарску службу као чувар телефонских каблова" у рејону XIII кварта.

Foto: Из монографије "(Невиђени) Београд у објективу Ристе Марјановића 1936-1946"

POGLEDAJ GALERIJU

Слушао је радио, "вести на свим могућим језицима", како се сећа његов син Драган. Да би породица преживела немаштину и одсуство било каквих прихода, све луксузније ствари из куће продаване су током читавог овог периода. Марјановић није узимао фото-апарат у руке све до средине 1943. године, када почиње поново да фотографише, кришом и на брзину, али ипак задржавајући осећај за документарност и фото-репортажу. Тек након савезничког бомбардовања у лето 1944, он слободније снима догађаје око себе, а посебно током операције за ослобођење Београда, октобра 1944. године. После завршених борби, Риста

Марјановић је 1945. и 1946. наставио још неко време да фотографише догађаје по Београду.

Фото Архива

Посао инструктора

ПОСЛЕ завршетка Другог светског рата, Риста Марјановић није могао да нађе адекватан посао. Моша Пијаде, његов пријатељ из париских дана, нудио му је могућност да се запосли у армији, али то Марјановић није прихватио. Тек касније, током 1945. године, запослио се у фото-одељењу Министарства информација, а по укидању тог министарства, прешао је у новинску агенцију Танјуг. Ту је као инструктор радио до 1953, када је отишао у пензију. Његова документа за пензију била су затурена у Савету за социјално осигурање НР Србије још 1951. године. Велики фотограф умро је у Београду, 7. априла 1969. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације