ВЕЛИКИ У РАЗЛИЧИТОСТИ, БЛИСКИ У СУПРОТНОСТИ: Вечарас у порти манастира Св. Тројице изнад Будве премијера "Зелене чоје Монтенегра"

У ЧУВЕНОЈ бици на Вучјем долу, 28. јула 1876. године, малена црногорска војска победила је јуришнике Отоманске империје, а на бојном пољу и супротним странама нашли су се бивши другови са исте класе француске војне академије Сен Сир: кнез Никола и Осман-паша Сархош.

Фото Архива "Новости"

Пријатељство стечено у младости, витешки одржано и у рату, постало је предмет интересовања два велика уметника 20. века, Моме Капора и Зуке Џумхура. Пробдели су и "испили" многе ноћи да би написали филмски сценарио 1967, чија је судбина такође била "филмски" нестварна, јер му се на волшебан начин деценијама губио сваки траг ...

Било како било, три године после Зукине смрти Мома је објавио роман "Зелена чоја Монтенегра", стављајући на корице књиге име свог пријатеља којем је, уосталом, посвећен и добар део ове необичне приче о разумевању и друговању... "Лик Осман-паше Сахароша био је нека врста Зукиног тајног аутопортрета, а мени је као и у животу, припала једна од споредних улога", пише скромно Мома. Први пут, вечерас, "Зелена чоја Монтенегра" добиће своју позоришну верзију: у порти манастира Св. Тројице, изнад Будве, извешће се премијерно представа (режија, адаптација и сценографија Никита Миливојевић) у сарадњи Београдског драмског, Град театра Будва и Градског позоришта Подгорица.

Момо Капор, Фото С. Сарић

Главни јунак овог дела Осман-паша, иако потучен у бици, неочекивано је показивао "отмену равнодушност према поразу, својој судбини и свету". Формално заробљен, на Цетињу је од кнеза Николе добио све привилегије: плату од хиљаду и по форинти, посилног, право да и даље носи сабљу, па и да ужива у својим пороцима, коцки и женама.

- Осман-паша је по много чему интересантан, пре свега, зато што није био класични војсковођа. Више га је занимао живот него рат. Заробљен, као да је тек добио неку своју слободу - каже Андрија Кузмановић, коме је припала ова велика и лепа улога.

- У Османском царству много тога било је дозвољено, па и да Турци имају четири - пет жена. Али, он у једном тренутку каже да срећа не зависи од броја жена већ да ли си нашао праву љубав... То што је на Цетињу, у заробљеништву, добио слободу, парадоксално је, али тачно. Пријатељство с кнезом остало је за сва времена, јер су се тада пријатељства склапала за цео живот.

Андрија Кузмановић , Фото БДП

Цетињски хотел "Локанда" био је стециште људи различитог порекла и сталежа, уметника, протува и шпијуна. Улогу пуковника Томела, војног аташеа аустроугарске дипломатије тумачи Милорад Дамјановић. Његов лик сушта је супротност Осман-паши. Док се он сагиње да под коцкарским столом пронађе изгубљену металну пару, Турчин у великом стилу пали на пламену свеће банкноту од сто форинти да осветли Томелу пут, што најбоље осликава ова два изразита представника "рачунџијског Запада и ирационалног Истока". Коначно, тај "ирационални" Турчин, дозволио је на крају да документ о јунаштву (великодушни гест краља Николе) који му је могао спасити живот у домовини, изгуби - на коцки.

- У једном су се обојица слагала: у играма великих сила око мале Црне Горе и Србије.

Играма аустроугарског изасланика, који је на Цетиње дошао како би изразио незадовољство своје империје због повлашћеног статуса Осман-паше, али их је у међевремену спојила (онда и сукобила) страст за коцком - истиче Дамјановић.

- Морам да кажем и да одавно нисам радио са редитељем тако мирне енергије, који са радошћу долази на пробе. Енергија глумаца БДП-а некако се природно спојила са енергијама фантастичних колега Градског позоришта из Подгорице. И, наравно, маестрални Момо Капор. Овај наслов, једноставно, морао је видети светло дана. Када читате роман, па и драматизацију Стева Копривице, не можете да се не запитате да ли је тако нешто данас могуће? Да два пријатеља различитих вера, суверени чије су земље у рату остану пријатељи, иако један од њих званично постаје заробљеник овог другог?

Милорад Дамјановић, Фото БДП

Кроз пријатељство два суверена, подсећа и Андрија Кузмановић, описан је однос између Зуке Џумхура и Моме Капора, "последњих великих уметника, сликара и писаца, људи старог кова"...

- Иначе, цео амбијент у коме играмо изгледа савршено. Изнад Старог града је манастир Св. Тројице. Братство нас је дивно примило, као прави домаћини. Горе је и хладно, на неких 900 метара надморске висине. И узбудљиво јер играмо у порти манистира - каже Андрија Кузмановић.

- Представа ће бити потпуно другачија на затвореној сцени. Амбијент диктира атмосферу, без обзира на то што су актери, односи, радња, реквизита, чак и светло - исти. Све изгледа другачије кад у тренутку дуне ветар, зањише се крошња, мачка скочи на сцену или скакавац на костим.

ПРОБА Редитељ Никита Миливојевић (десно)  на сцени, Фото БДП

Београд и Подгорица

ВЕЧЕРАШЊУ представу на јесен ће видети београдска публика, а потом и гледаоци у Подгорици. У представи играју и Милош Пејовић (кнез Никола), Дејан Ђоновић, Емир Ћатовић, Симо Требјешанин, Јелена Симић, Маја Стојановић, Бранимир Брстина, Марко Живић, Иван Заблаћански и Стефан Радоњић.

Костимографију потписује Јелена Стокућа, музику Александар Сребрић, а сценски покрет Амалија Бенет.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације