ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Горан Петровић - На књижевним вечерима у иностранству увек говорим на српском језику

Горан Петровић, књижевник

27. 07. 2021. у 10:42

ПРИЗНАЈЕМ, почело је као пуко довијање... На књижевним вечерима у иностранству увек говорим на српском језику.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Горан Петровић - На књижевним вечерима у иностранству увек говорим на српском језику

Фото Н. Ј.

То је зато што у таквим приликама мој иначе лош енглески постаје још лошији. Дакле, увек говорим на српском, увек и предлажући да преводилац буде онај који је преводио моју књигу или књиге. И молим да то не буде симултани превод, јер никада нисам сигуран шта је у датом тренутку "дошло" до публике, пошто оно што сам саопштио барем за мало "касни". Тако се може догодити да се присутни смеју без обзира на то што сам управо изрекао нешто што је невесело. И обрнуто. Искусили смо то и као народ, временска разлика може да буде од пресудног значаја за разумевање не само једне реченице већ и читаве епохе. Осим тога, ми на нашем језику обично имамо потребу да непрестано објашњавамо шта је чему претходило, дочим други језици као да више служе томе да нас обавесте шта је сада пресудно, или упозоре какве ће бити последице онога што чинимо.

Планетарна временска разлика од двадесет четири часа ништа је у односу на временску разлику од када ко почиње да рачуна историјске догађаје...

Ипак, када се књижевни сусрет заврши, проблем са језиком постаје личнији. Из публике се издвајају појединци, људи који су купили књигу и желели би да писац на првој страници напише неколико речи. И ово радим уз помоћ преводиоца. Још увек сам узбуђен, некада постиђен ониме што сам изрекао током књижевне вечери... Преводилац ми помаже да тачно напишем име читаоца, да саставим кратку посвету... Мада ни то некада није могуће, неко од присутних жели да поразговара и са преводиоцем, настаје гужва, има људи који нису стрпљиви, не би да чекају његово посредовање, па бива да остајем сам са својим језиком. Бити сам са својим језиком - можда вам је и то познато...

Измене закона чаме у фиоци

Републички секретаријат за законодавство одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писама, којима се штити ћирилица.

Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ.

Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања.

И тако сам почео да се довијам. Бивало је да ми читалац веома разговетно каже како се зове, некада и пружи цедуљицу на којој стоји како се његово име и презиме пишу, али ја сам, све то пренебрегавајући, исписивао то име и презиме, а затим и још неколико речи на српском језику, ћирилицом, испод свега се ћирилицом и потписавши. Обично би прва два реда гласила: "За тог и тог, / који сада зна како се његово име и презиме пишу српском ћирилицом!" Пружајући потписану књигу, додао бих на енглеском шта та два реда значе. И скоро сви су ширили очи, као да не верују преводу... Готово да сам сигуран да је добар део нас искусио и то подозрење... То да се не верује ономе што смо на нашем језику, нашим писмом, написали... И потврдили потписом.

Фото Илустрација Тошо Борковић

У ово последње сам се уверио стотинама пута. Јер, приметио сам, тај читалац би, ипак, негде с краја метежа чекао да преводилац опет буде слободан, да оконча са неким започет разговор, не би ли му пришао и питао га шта је то писац нанизао на првој страници. Немам обичај да пишем оно што не бих желео да једног дана буде преведено. У оба случаја, јер писао сам и текстове који су објављени само у иностранству. Волим да верујем да немам приче или романе који су само за "нашег", или само за "страног" читаоца. Књижевност је заједничка, иако су језици различити. То важи и за посвете. Зато је читалац, "који сада зна како се његово име и презиме пишу српском ћирилицом", када најзад приђе преводиоцу, могао и на свом језику да се увери да оно што сам му рекао - то и значи. Иначе, сви ми више верујемо матерњем језику, зато се ваљда и назива мајчиним (као и млеко), па то не треба замерити ни странцу.

Тек тада, пошто би преводилац растумачио посвету, читалац би се осмехнуо. Често и усхићено... Крајем ока бих га пратио док одлази, повремено застајкујући и отварајући књигу на првој страници, на ономе месту где је сазнао како се његово име и презиме пишу ћирилицом... Некада бих крајем мисли испредао причу како ће тај, стигавши у свој дом, у своју кућу, у свом граду, у својој земљи, навеки имати своје ћириличко име и презиме, транскрибовано онако како се изговара у Србији... Тако чудно исписано на писму које се зове "ћирилица", што не само да егзотично изгледа већ и звучи...

А некада бих се, када се баш занесем, када је књижевно вече завршено, када је каквим слаткишем којим се домаћин поноси окончана књижевна вечера, када се вратим у хотелску собу чији прозори трепћу у ритму реклама светских марки, и када не могу да заспим - некада бих се, тада, тешио да сам учинио шта могу... Онај читалац, у том граду, у тој земљи где мало ко разуме српски, још мање српско писмо, сада зна како се његово име и презиме пишу ћирилицом. Тешим се, па се чак и храбрим - чуварнији су него ми.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)