МИРОСЛАВ ТОХОЉ: Два пола личности

ПРЕ извесног времена, дозвана познанством с особама са којима сам седео, мом столу у ресторану "Кудин мост" у Батајници припала је дружина предвођена познатим телевизијским новинаром са којим су сусрети од пре двадесетак година били прилично срдачни.

Фото Н. Фифић

Не могу рећи да смо се икада познавали онолико колико је сугерисала његова присност од које сада, у ресторану "Кудин мост", није остало ни трага, као да се никада нисмо чули ни видели. Али одавно сам навикао на то да празан простор и време између познаника попуњавају извесни неспоразуми чијим пореклом се никада нисам бавио увек прихватајући нове односе здраво за готово. Озрачен чашћу која му се указује, понесен свешћу о популарности коју је у међувремену стекао, мој познаник сео је за сто, а да се нисмо ни руковали, ни упитали за здравље, нити је ико ту нашао за потребно да нас међусобно представи. Нису ли, забога, помислио сам, до овог изненаднога госта стигла оговарања којима смо Црнчевић и ја својевремено увесељавали сате, и зар ћу морати да тај проблем продубим не би ли се напокон разрешио. Приповедајући доцније о неком догађају, један од пријатеља за столом, тапнувши ме по рамену, поменуо је моје име, што ће неочекивано привући пажњу нашег кафанског госта.

- А шта ти дође онај Тохољ? - упитао је.

Нешто слично догодило се и при првом сусрету са пензионисаним пуковником М. Ш., када ми је у Дом Војске донео рукопис историјске студије о парадржавама и паравојскама на простору некадашње Југославије, у којем је у више наврата цитирао неке од мојих анализа рата у Босни и Херцеговини; и он је удвојио "овог историчара" и "оног писца" не схватајући да је реч о истој личности.

Игра заменицама - онај, овај, он, ја - када је већ смех затрпао општу забуну, оног дана у ресторану "Кудин мост" једнако као и сада, по ко зна који пут упутила ме је на једно одвећ интимно искуство које никада и ни са ким нисам пробао да поделим. Не зато што у датом случају није посреди граматичка, већ апсолутна категорија, и што о тој врсти емоција није упутно говорити.

Наиме, откад знам за себе, а вероватно и пре тога, увек и свуда, пратило ме је мистично осећање да ни у чему нисам сам. Управо, да постоје два пола моје личности, два угла обавезне провере сваког тренутка и сваког поступка. Непрекидна бинарна компарација. У свему. Као да је у питању посебно издвојена партиција на јединственом хард-диску. Док читам туђи текст, та унакрсна провера доводи ме у поље интуитивних предвиђања тако да бих, пре него што га и досегнем, успео да на приближан начин напишем наставак текста.

Тако је и са ликовима у неком роману или приповеци. Тако је и са мојим сопственим књигама.

Сваки пут на каквом књижевном поселу речи које читам излажем бинарној провери. Најпре речи, потом реченице, затим унутрашњи коментар реченица, најзад коментар коментара...

Зато моји готови рукописи толико чекају на објављивање. Зато су моја јавна читања лишена лепоте и дикције каквом нас писце у том послу одмењују глумци и спретни оратори. Догађа се неретко да, испуњавајући дуг према слушаоцима, наставим да одмотавам клупко приче док се у само мени познатом заостатку још увек одвија драма преиспитивања неког малочас пређеног места.

Ето, отуда наизуст знам сваку своју књигу још неко време пошто је одштампана, у што су се уверавали учесници на књижевним поселима од пре две или три деценије.

За оне који још нису разумели о чему говорим навешћу по сећању стих пољског песника Тадеуша Ружевича: "Гледам себе како гледам", исказ који би у мом случају могао да се продужи у бескрај. Или наслов Хандкеове песничке књиге "Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света", којем се увек може додати још које сучељено огледало. Али, афоризам није најприкладнија форма да се тај феномен изрази.

Чак и у најинтимнијим животним догађајима, у сновима које понекад бележим, неизоставно је присуство непознатог пратиоца којем не знам ни стриктан облик, ни природу, нити име.

Осећам тек његову присутност. При сваком покушају идентификације, од чега сам одавно одустао, тај лик - ако је лик, то осећање - ако је осећање, бива све даље, све тајанственије. За мене, који сам његово грубо отеловљење, то је као да ушивам закрпе по живој кожи. Успут, то је тема о којој нисам забележио ни реч, све се трудећи да заташкам њен значај.

Његово постојање у жанру алтернативног живота сваки говор о томе чини промашеним. Као и свест како моја егзистенција представља управо праву раздаљину између њега и мене. Јер, свака телесност, па и моја, одвија се кроз уживање у материјалним датостима, кроз нужно мирење са светом, кроз пустош и прашину, буку и бес, а с другог краја тај други ентитет, то моје друго "ја", тај будни извиђач, истрајан и неуморан, лишено је брига, недостатност му је непозната, оно се храни опажајима и облацима. Оно је мера света, док је примарно "ја" само љуштура, само одјек који се губи у бездану порока, само талас који се расипа охриди испразних надања и варљивих наговештаја. Од њега сам учио да се не сме сасвим веровати ниједној почасти, да се не ваља солидарисати ни са чијом намером. Он, она, или оно - а кад говори о себи као ствараоцу, човек би требало да се концентрише на треће лице једнине - не заноси се формом нити садржином онога што чини, јер код њега је снага сваког делања и њено апсолутно значење. Све чега се сетим, све је већ проверено и доказано, већ је део целине коју не умем да сагледам и обујмим разумевањем. И зашто онда остављати потенцијална сведочанствао неуспесима у самопреиспитивању? Да је дато да се зна, књижевност би о томе одавно знала знатно више од Гогољевог "Шињела" или "Двојника" Ф. М. Достојевског.

Уметници обично не бирају начин да своје дело доставе људима до чијег мишљења држе. Али моја списатељска маленкост тешко да би се могла подвести под тај стандард. Овде се ништа не одвија по утврђеним правилима, већ упркос њима. Упитању је страх од подвајања, страх од осипања услед неспоразума. Страх од неспоразума. Зато су, мојом вољом, књижевна посела поводом изласка нових књига, и уопште сав тај јавни маркетинг, заиста ретка, а искуство којим се та воља покрива стицано је почетком деведесетих и готово целу деценију касније, јавно се зарекавши да по мом укусу није таквим се послом бавити докле је у животној опасности национални колектив коме припадам. Ангажман који сам прихватио тих година и данас је предмет свакојаких новинских нагваждања. За опоненте моја скромна улога у отклањању опште националне опасности представља пример срамотног лутања, беде, ратоборности и нечовештва, но ја се ипак на вредност те улоге ослањам с поносом кад год, што би се рекло, понестане масти у зглобовима, кад год посустанем. Или је, можда, тих "мрачних деведесетих" требало да кличем и бештимам због баналних несташица, које су ионако деловале жалосно - несташица бензина, хране за бебе, млека, уља и шећера, као што су клицали, и још кличу, и клицаће извесни писци докле год жалосна траума не попусти, то јест заувек пошто је већ реч о историји. Шта су речене несташице, тренутне и привремене, упоређене с губитком куће и гробља, имања и села, града и завичаја? Губитка сродника и пријатеља? Шта су та општа места самопорицања, којима би ваљало додати још цео списак тобожње националне срамоте, доли таштина над таштинама, недотупавност и чанколиштво?

Покушавам да се досетим чиме бих могао да се одужим том свом осећању двојности за то што ме је у рано пролеће 1996. наговорило да, сутрадан по очевој сахрани, посетим требињску болницу и обиђем собу у којој је отац преминуо. Никада нисам разумео на шта је тиме хтело да ме упозори то моје осећање - да ли на то да свет иза нас остаје чист од наших земаљских трагова, или управо супротно - да чак и места на којима смо боравили свега једну ноћ или им се обратили тек једним јасним погледом занавек чувају меру нашег присуства.

Болничку собу, резервисану за последње овоземаљске сате, шок-собу, у часу посете још је настањивао један од оних што су могли да сведоче о последњим тренуцима мога оца. Веома се изненадио што сам уопште ту, јер у последњим тренуцима свести отац је, ником посебно, већ можда самом себи, поменуо мој одлазак у Русију. У стварности, те ноћи требало је да по дипломатском задатку отпутујем у Сједињене Америчке Државе, али очев осећај стида изоставио је ту мрску страну света и заменио је бољом. "У сваком случају, стид ће нас надживети", помислио сам парафразирајући последње речи Кафкиног "Процеса", које сам својевремено интерпретирао у једном од романа, коначно уверен да у књижевности све мора бити математички тачно постављено, да свако дело мора да почива на законима квантне хемије.

(Објављено у зборнику "Савремена српска проза", Народна библиотека "Јефимија")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације