ЗРНЦИ ДОБРОТЕ У ПОПЛАВИ ЗЛА: Три деценије од смрти славног нобеловца Исака Башевиса Сингера

Вукица Стругар

25. 07. 2021. у 10:08

ПИСАЊЕ је као проучавање отисака прстију. Стручњак за отиске тражи ону специфичност која је карактеристична за свако људско биће.

ЗРНЦИ ДОБРОТЕ У ПОПЛАВИ ЗЛА: Три деценије од смрти славног нобеловца Исака Башевиса Сингера

Фото Архива

За мене, литература је наука индивидуалности. Дивим се многим писцима, Достојевском, Толстоју, Чехову, Мопасану, Дикенсу и Балзаку, али више не читам тако много. Писци, кад-тад дођу у стање у којем много више пишу него што читају. Кад желим да читам романе, што се ретко дешава, враћам се писцима 19. века. И сам сам рођен 1904, што је веома близу 19. века - изјавио је убрзо после добијања Нобелове награде славни Исак Башевис Сингер, који је умро на јучерашњи дан (24. јула) пре три деценије.

Човек у чијем су књижевном фокусу Јевреји Источне Европе који су живели по гетима и јеврејски емигранти у Америци, био је, пре свега, врсан писац новела и кратких прича. У целокупном свом делу трагао је за зрнцима доброте у поплави зла и с дозом црног хумора указивао на људске мане, што је већ на почетку каријере освојило читаоце.

Рођен је 1904. у Леоницину, у Пољској. Његов отац и деда били су рабини, а то је требало и он да постане. Ипак, од малих ногу показивао је радозналост, "гутајући" књиге из кућне библиотеке. Веома рано заинтересовао се и за кабалистичке списе, али је превагнуо литерарни дар и судбина га је повела на други пут: 1935. године се са братом иселио у САД.

СВА своја дела писао је на јидишу, што је објаснио речима: "Људи ме често питају зашто пишем на језику који се може сматрати мртвим. Покушаћу да то објасним у неколико речи: волим да пишем о духовима, а ништа боље не приличи духовима но мртав језик."

Сингерови приповедачки корени дубоко су утиснути у пољско-јеврејску културну традицију, док је његов литерарни израз наглашено натуралистички. Већина пишчевих јунака трагичне су личности: "суђено" им је да живе противно својим жељама и хтењима. Његов особен дар, брзо је уочен. У Америци је постао познат када му је 1953. Сол Белоу превео причу "Гимпел луда", а већ шездесетих био је најчитанији писац САД. Ипак, Сингер није показао много захвалности према ономе ко га је "открио". Стално се с њим надметао, а кад је Белоу 1976. добио Нобелову награду, Сингер је био очајан: мислио је да су му тиме смањене шансе за исто признање и да жири у Стокхолму неће брзо дати поново награду Јеврејину - Американцу. Али, није Сингер само према Солу био сумњичав и неправедан. И његов рођени брат Јошуа је био писац. Везивало су их контрадикторна осећања - међусобно дивљење и дубока конкуренција. Док је Јошуа био жив, Исак је био стидљив и депресиван. Тек, после братовљеве смрти осетио се као "нов човек".

У Сингеровим приповеткама огледа се склоност ка мистици, гротески, јеврејском фолклору и - еротици.

- Постоји сексуалност у свему. У тој ствари се не спорим с Фројдом. Једини мој спор с њим, мада нисам специјалист, тиче се његових "лекова". Он верује да ако нам ствари постану јасне, престају да нас муче. Али, оне никада не постају јасне, тако да нам нема помоћи... - веровао је Сингер.

ЊЕГОВ најдражи писац кратких прича био је Чехов, нимало случајно, јер су обојица поседовали истанчани смисао за појединости и животне ситнице. Волео је да пише о људским страстима, као и духовима, што је објашњавао речима:

- Целог сам се живота интересовао за натприродно. Још као дете знао сам да свет који видимо није цео свет. Знао сам тада, а знам и сада да постоје бића о којима немамо никакву представу. Назовите их духовима, аветима, ђаволицама, како год хоћете. Наравно, ја их у својој прози увек употребљавам као симбол. Али, то није само књижевни метод. То је повезано са веровањем да је свет пун сила које не познајемо.

ПОШТОВАЊЕ Споменик Сингеру у Бигорају, градићу на југоистоку Пољске, Фото Архива

ИЗА њега остали су романи "Мађионичар из Лублина", "Имање", "Непријатељи - љубавна прича", "Шоше", двотомни "Москатови", збирке приповедака "Спиноза из Трговачке улице", "Кафкин пријатељ", "Страсти", "Стара љубав", "Круна од перја". Ипак, највећу славу донео му је роман "Роб".

Сингер је читаоце увео у свет у коме су живели чудаци, свеци, страствени људи, гробари, лопови, демони, авети, дибуци... Нажалост, само шест година после Нобелове награде, 1984, осетио је прве знаке Алцхајмерове болести. Почео је да заборавља имена својих књижевних јунака, мешао догађаје из садашњости и прошлости, а у тренуцима луцидности очајно узвикивао: "Изгубљен сам!"

Кажу да је пре него што је умро 1991. године, остављајући за собом бриљантна дела, изговорио: "Наамах!". Било је то име женског демона који долази да се с Метузалемом сједини последњи пут.

НАГА ДУША

ИЗ ПОЉСКЕ је Сингер возом путовао кроз Немачку, страхујући за сопствени живот. Случај је хтео да пасошку контролу прође 20. априла 1935. године - на дан Хитлеровог 46. рођендана.

Била је то срећна околност, глатко је прошао. У Паризу се укрцао на брод са два кофера, осећајући се (како је касније говорио) као "нага душа". Тако кабала назива душу која је напустила једно тело и чека друго.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)