ЗАДЊА ПОШТА ЦРКВИЦЕ: За мене ови топоними означавају средиште свемира, и имају друга неисцрпна значења

РАВНЕ Гомиле, село Врбица, испод Вардара, срез Вучедолски, задња пошта Црквице, код Билеће - за мене ови топоними означавају средиште свемира, и имају друга неисцрпна значења која надахњују и уводе у свијет сновиђења

Фото В. К.

Прилика је, да се по ко зна који пут запитам - шта је то поезија?

Господо, уважени чланови Жирија Матице српске, ви сте учинили велику част и мојој поезији овјенчавши књигу "Пепео" наградом имена Јове Јовановића Змаја. Ta књига осјенчена је застрашујућим догађајем који се збио прије мог рођења, у мојој школи, и ја ћу сада, умјесто уобичајене ријечи захвалности, да исповиједим ту причу.

На самом почетку навешћу стихове Николе Тесле, из његове необјављене књиге "Говоркања с Олимпа". Ти стихови гласе: "Преко свог телефона из свемира / Зачуо сам речи разглашене с Олимпа".

Равне Гомиле, село Врбица, испод Вардара, срез Вучедолски, задња пошта Црквице, код Билеће - за мене ови топоними означавају средиште свемира, и имају друга неисцрпна значења која надахњују и уводе у свијет сновиђења. Неријетко, ноћу, у том брду званом Вардар, као у каквој звучној кутији, чује се вардање, и дуго одлијеже преко Градине, преко Вучијег дола, и Међугорја, као нека мукла звоњава која, час као да долази изнутра, из земље, час са друге стране, из Свемира. То вардање зна да потраје и по неколико дугих минута, које страх ноћу продужи и на по неколико сати. Турци су се плашили тога вјерујући да је посриједи гњев неког Влашког Бога, зато су оног јулског јутра 1875. онако лудо изгинули, ту на Вучјем долу. И то док траје вардање, то хаотично гужвање звукова, одјек који се часак касније врати преко Главица и Гомилица, умилна је мелодија, са каденцама и ритмичким бравурама, са алитерацијама и опкорачењима, мелодија коју свеједнако чујем, ма гдје био, и коју покушавам да прекопирам у дистисима и сонетима. Одзвања у мом слуху и данас, и овдје!

На првој заравни између Трновице и Врбице, са погледом на Доњи свијет, према Стоцу, Мостару, Чапљини, на Запад одакле су кроз сва времена пристизали они који се не боје Бога, као нијеми свједок стоји негдашња школа. Горе, према Равним Гомилама, поглед заклања измаглица - завјеса што виси с неба, а иза које је невидљива позорница на којој се одигравају главни догађаји који не припадају историји, ни времену. Тамо је граница два свијета, Овога и Онога - иде између Малог и Великог Вардара, посред гробља, и избија на Градину, код Равних Гомила. Ту се укршта са Међом Вука Манитога, и дијели исти српски народ. Ту се укрштају и двије велике подземне ријеке, које ће након неког времена изједначити токове и изронити испод земље, као Требишњица.

У тој школи учио сам слова, и дознао да слова припадају живом свијету, и од тада се према словима опходим као према вишим бићима.

Тог дана учили смо слово З.

Још у школи осјетио сам извјесну кривицу за зло које су други починили нама, слушајући први пут о томе, осјетио сам саодговорност истовремено кад и састрадавање. Дознао сам да је сваки човјек саодговоран за свако непочинство.

Слушао сам о томе како су путем који долази из Доњег свијета, пристигле комшије у немачким униформама, на путу за Пиву, са задатком да не изостану у покољу. И управо у тој школи поклали су двадесет петоро мјештана, од њих 18 Уљаревића, углавном дјеце. Тог јутра су прибодени бајонетима за под школе.

На пепелишту, сада влада мир. Једино се каткад дању, зачује гакање гавранова с крова, а ноћу, завијање вукова из Међугорја. Огласи се и Вардар, наш помјесни Олимп, који се уздиже високо у небо. Имамо мале табле за писање кредом. Учимо да цртамо небо на тим таблама, и сваки пут на небу цртамо оштри врх Вардара. И домаће задатке код куће пишемо на таблама, и доносимо их у школу, бринући о томе да на путу до школе киша не покваси слова.

Дјецо, знате ли ко је био Змај Јова.

На великом одмору, заједно са учитељицом свједочили смо чуду које до данас, никакво друго чудо није надмашило - прави змај је надлетио двориште основне школе, осјетили смо ваздушне струје које су подигле велику прашину, прах и пепео, и уз сву буку, какву иначе праве змајеви, нестао иза шумарка...

Дјецо, знате ли шта је оно што је прелетјело изнад школе?

Знамо, како не бисмо знали - то је био Змај Јова!

И данас кад се изненада појави хеликоптер на нашем небу, ја се, у први мах, порадујем: Змај Јова!

Учитељица, Десанка Тепавчевић је наизуст рецитовала Змајеве стихове:

И ти Тесла/ У коме се исполинске мисли роје/ Тебе враћа неодоље/ Да пољубиш стабло своје

Приповиједала је да Змај Јова на добродошлици приређеној у част Николи Тесли рецитовао ове стихове, на шта је Тесла Змај Јови пољубио руку. Тесле су својевремено из среза Вучедолског, одселиле у Госпић.

Тесла је у тој мјери био одушевљен Вучедолском битком, да је својим пријатељима давао имена вучедолских јунака, а најближем међу њима, Роберту Андервуду Џонсону, пјеснику, који је био бонвиван с многим познанствима у свијету, дао је име Луке Филипова Фатипаше, који је ухватио живога Осман-пашу Саркоша, и однио га краљу Николи на поклон. Тесла је Змајеву пјесму "Лука Филипов" превео заједно са Џонсоном и објавио је у једном њујоршком часопису, а Џонсон је тај превод објављивао и у својим књигама. Тако је Змај, наш први романтичар преведен и слављен преко океана.

Тог дана у школи учили смо слово З.

У Олимпу, у тој џиновској музичкој кутији, чуло се вардање, као какав телефонски позив који долази из Свемира. И сада, и ако оставимо телефон, и ако мало боље ослушнемо, можда и ми, данас и овдје, зачујемо оне ријечи разглашене са Олимпа. А ако се то догоди, можда је то - поезија.

(говор Радомира Уљаревића

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације