НАШ СЛОБОДАН НАСУШНИ: Бивши инжењери наших бурних душа маркирали су као опасност најразложније име српске националне мисли

НИСУ протекле ни две пуне године од 150-годишњице рођења Слободана Јовановића, обележене научним скупом и издањима Академије чији је био угледни члан и још угледнији председник, а који су обухватили његов дуг и плодан живот те ванредно разгранато дело.

Фото Приватна архива

Ево, изнова нас тај опус заокупља, у нешто ужем фокусу разматрања. Пре тридесет година почело је ново доба његове јавне и научне рецепције, после објаве дванаест опсежних томова сабраних дела. Тај дуго спречавани издавачки подухват није ни тад прошао без отпора и напрезања. Одржан је утом и први велики скуп на, Јовановићевом матичном, Правном факултету у Београду. Часни прогнаник се, у духу, вратио на своје и међу своје.

Када смо код подсећања и округлих годишњица, тачно нас пола века дели од часа када су власти тзв. либералне струје српских комуниста, слављене и самохваљене чак и данас, ефикасно и брутално онемогућиле да у јавност доспе одштампани тираж другог издања избора из Јовановићевог дела у едицији "Сто књига српске књижевности". Прво издање излази осам година раније, у наоко ригиднијим идеолошким приликама, благодарећи одлучном залагању уређивачког одбора, пре других Иве Андрића - о чему се и данас преноси анегдота у прилог начелности нашег нобеловца, који је обично важио за опрезног човека.

Зрачење опуса Слободана Јовановића надилази појединачне области којима се бавио, не захвата само правну и политичку теорију и историју, нити књижевну и позоришну критику, београдски стил и језик, него представља формативну културну чињеницу српске модерности за коју смо били ускраћени дуги полувек титовских обмана и опресије. "Лакуну најзначајнијег века наше новије историје, деветнаестог века Србије коју је углавном омашила литература, снажно је попунио један историчар", истицао је својевремено Михиз, додајући отрежњујуће тачну оцену, о каквом је губитку и закаснелом добитку реч: "Један од најзначајнијих корпуса текстова створених у српској култури, колосалних димензија и захвата, прибраних синтеза, моћне рекреације и експресије, дело можда најинтелигентнијег Србина од оних који су писали књиге, остало је скривено од очију читавих генерација наших интелектуалаца."

Јер, бивши инжењери наших бурних душа маркирали су као опасност најразложније име српске националне мисли. Сасвим очекивано уколико знамо да је овај мислилац слободе, суверено и мирне главе, из емиграције поручивао, поред осталог, да "безочност у извртању чињеница само показује да комунистички властодршци мисле да су у духовном поробљавању народа већ толико успели, да нико више не мисли својом главом, него прима за истину све што власт истином огласи". Али, ни у критици тоталитаризма није био загрижен, него је признавао да тај систем врши најпотпунију интеграцију друштвених енергија, а такво признање, из пера поборника самодисциплине и усмереног људског деловања носи извесну тежину.

Књижевност и културна питања налазимо на почетку и на крају разуђене интелектуалне биографије Слободана Јовановића, као избор по личном призиву. У једном од првих чланака, у конзервативном листу "Ред" (1894), осврће се на приступно предавање Богдана Поповића на Великој школи. За разлику од Иполита Тена, за кога друштво ствара књижевност, Поповић је, пише млади Слободан, тврдио да велики књижевници "месе калупе у које ће ући будући нараштаји". Јовановић даје за право обојици: "Књижевност је и производ и узрок: како се узме... са малим књижевницима она је више производ; са великим, више узрок..."

Књижевност је незаменљиво културно средство - то становиште деле припадници великог нараштаја дуго потцењене грађанске културе на размеђу 19. и 20. века, који се тада почеше окупљати, према речима Радована Самарџића, "ради потреба даљег развијања националне културе, међусобно повезани богатством поимања и отменошћу духа", оснивајући и Српску књижевну задругу и Српски књижевни гласник. Пола века доцније, у уводу завештајног прилога о српском карактеру и насушном културном обрасцу, Слободан Јовановић кристалише исту мисао из раног осврта: "Идеје које један народ има о себи самоме, о својој историјској судбини, о својим неоствареним идеалима, налазе првобитно израза у народним предањима и легендама, а доцније у делима његових политичара, књижевника, па чак и научника. Сви су они на разне начине тумачи народне самосвести и неимари онога што би се могло назвати националном идеологијом." Чак су му и противници признавали књижевну изврсност и дар посматрача, а умна отвореност јасно проговара у писму из 1913. године, у којем признаје, насупрот ономе што је дотад мислио: "Ја сам пред рат био скоро сасвим изгубио веру у нашу будућност [...] Београд није Србија, то је што не треба заборавити, - и ми смо сви грешили што смо по ономе што смо у Београду видели, закључивали о целој земљи... Ја немам времена да ти причам шта сам све видео..." Тако је писао Слободан Јовановић као поуздани, честити сведок. Слободан, наш дубљи, насушни савременик.

Неко је већ назвао иронијом то што је култура "истовремено и наглашеније самосвесна од већине онога што радимо, али и далеко мање". Враћајући се наново Слободану Јовановићу, не надокнађујемо само историјски пропуштено и неутврђено градиво, за које смо били закинути у име меког вида тоталног, неокончаног рата против српске самосвести. Ми освешћујемо оно што треба освестити у видокругу прошлости и садашњости, на примеру тога комплексног, по прозрачној ширини и дубини узоритог писања. Зато нова и нова читања Слободана Јовановића разумемо као неопходни дијалог с истанчаним гласом нас самих, као напајање из преобилног умног ресурса који нам је, на срећу, остао на коришћење и корист.

(Реч на отварању научног скупа "Књижевност и култура у читању Слободана Јовановића", одржаном 30. јуна и 1. јула 2021. на Институту за књижевност и уметност у Београду)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације