АНДРИЋЕВИ ЈУНАЦИ КАО ТАОЦИ ПОРЕКЛА: "Београдски контрапункт" у знаку обележавања 60 година од доделе Нобелове награде српском писцу

М. СТАНЧИЋ - М. МИРКОВИЋ

22. 06. 2021. у 22:12

ПЕТИ "Београдски контрапункт", посвећен обележавању 60 година од када је Иво Андрић примио Нобелову награду за књижевност, окупио је ове године истакнуте интелектуалце и ствараоце из региона који су говорили на тему "Андрић: наслеђе - Куда даље?".

АНДРИЋЕВИ ЈУНАЦИ КАО ТАОЦИ ПОРЕКЛА:  Београдски контрапункт у знаку обележавања 60 година од доделе Нобелове награде српском писцу

Фото: А. Акшамија

Манифестацију, коју Завод за проучавање културног развитка (по други пут у онлајн формату) реализује уз подршку Министарства културе и информисања, отворила је потпредседница Владе и министарка културе Маја Гојковић, нагласивши да ова међународна конференција негује отворени дијалог и размену мишљења између истакнутих уметника и интелектуалаца, на најразличитије теме.

Гојковићева је подсетила да је Андрић био савршени тумач историјских околности, али и дневнополитичке реалности, да се снажно залагао на право на слободу свих народа, па и народа овог поднебља.

- Његова маестралност у изнијансираном сликању живота малог, обичног човека у тешким временима заправо је умеће проницања у најдубље тајне људске душе - оценила је министарка, указавши да се годишње у свету објави око 60 нових издања, што говори о томе колико је Андрићева књижевност ванвременска.

Учесници су се осврнули на чињеницу да је Андрић у говору поводом доделе Нобелове награде, изразио наду да ће то признање помоћи међународном промовисању наше књижевности.

Писац Миро Вуксановић, академик и председник УО Андрићеве задужбине, рекао је да "Андрић пре Другог светског рата није прихватио да буде заступљен у антологији хрватске прозе, као и да је збирку приповедака која је објављена у Загребу, у којој су кроатизовани његови изрази, са великом љутњом и бесом поништио и био спреман на судове и расправе. Он се, дакле, определио да пише на српском језику, да припада југословенској култури".

- Андрић је био нека врста антрополошког песимисте, био је склонији идеји да се ствари неће битно променити набоље, не да ће постајати горе, него да ће увек и у свим временима у различитим облицима постојати исте силе под којима ми и данас живимо и под којима су људи одувек живели - навео је Зоран Милутиновић, професор јужнословенских књижевности на Универзитетском колеџу у Лондону.

Професор Дарко Танасковић, специјални гост конференције, истакао је да "ни партикуларна идеологија, ни општа тотална идеологија спаситељског и свеобјашњавајућег типа, Андрићу никада није била циљ већ политика као рад за опште добро међу народима и међу државама".

- Андрић је показао да су људи са ових простора у нимало једноставној позицији, односно да су већ у старту бачени у турбулентни простор где се укрштају културе, религије, политички интереси. Оно што на почетку представља благу опасност, да се можда у оваквом једном примарном читању његових дела које је почело након примања Нобелове награде, може говорити о петрификацији, окамењивању тих имаголошких образаца - приметила је Елизабета Шелева, позната књижевница из Северне Македоније.

- У својим, жанровски разноврсно обележеним и историјски оријентисаним књижевним делима, као и луцидношћу обележеном есејистичком опусу, Андрић је сведочио о томе да је човек (поготово онај, који долази са ових историјски вишеструко трауматизованих простора) својеврсни талац у тамници, или макар "притвору" историје. У свом антрополошки кључном полазишту, већ обележен стигмом свог порекла, Андрићев човек је у ситуацији да се читавог свог живота у мањој или већој мери, мора носити са "проклетством порекла" и, често, споља наметнутом тескобом, која генерише анксиозност, самоупитност, мучна преиспитивања, до краја његовог живота - рекла је, за "Новости", ова професорка скопског Филолошког факултета.

Андрићева велика заслуга је, по њеним речима, у томе да је у својим књигама дао "глас" и тиме допринео видљивости читавог (јужнословенског) Балкана - а тиме и људима, који су вековима били "погажени или прећутани" - мада су се налазили и живели у географском срцу и културном пресеку Европе. Досегнуо је, додала је Шелева, до својеврсне филозофије (или, метафизике) Балкана оличене у геопоетичким метафорама "касабе" (паланке), "моста", "авлије" - које је успео претворити у трансисторијске, али и трансидеолошке називе "балканизма", тако да оне данас и свуда (а не само код нас) и даље упечатљиво функционишу као органски живе параболе човековог тамничења у лавиринту света.

- И сам Андрић је, својим личним примером, посведочио ту неписану, а помало већ и пословичну истину, да је за интелектуалце, писце, уметнике, који долазе из оспораваних (или, тзв. малих) култура постало такорећи немогуће да представљају "једино" сами себе, зато што се од њих очекује улога народног трибуна или колективног заступника - истакла је Шелева. - Чини нам се да би се ово неписано правило данас могло преокренути у Андрићеву корист, тако што би се наш фокус преоријентисао на његову (и те како савремену) филозофску запитаност око фаталног преплитања контингентности и детерминизма порекла, егзистенцијалне осаме, мучнине сопственог јаства, суровог "мегдана" са узалудношћу животних подухвата, трајног (а стваралачки продуктивног) осећања сопствене измештености и упитне припадности.

Сви учесници конференције су се сложили да је Андрићева трансидеолошка позиција својеврстан знак поред пута и потенцијални одговор на питање: куда даље.

МАТИЋ: ОЧЕКИВАЊА ОД РУБНИХ КУЛТУРА

- КОЛОНИЈАЛНИ поглед очекује од уметничких дела из рубних култура, иако се ја са тим не бих сложио, две ствари: егзотизацију и аутоегзотизацију, али и једноставан стил, једноставан начин презентације поетике - рекао је Ђорђе Матић, песник и есејиста из Хрватске.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)