ОГЛЕДИ СКЕПТИКА СА ШАРМОМ: Први пут у целости на српском језику чувено дело Мишела де Монтења, у издању СКЗ

Драган Богутовић

15. 06. 2021. у 10:16

БИО је антидогматичар, скептик са шармом, несавршен, необавезан, личан, интроспективни писац. Пре свега неко ко, у великој класичној традицији, хоће да буде човек.

ОГЛЕДИ СКЕПТИКА СА ШАРМОМ: Први пут у целости на српском језику чувено дело Мишела де Монтења, у издању СКЗ

Фото Архива

Тако је један есејиста видео Мишела де Монтења (1533-1592) великог ренесансног мислиоца, аутора чувених "Огледа" у три књиге. Последња је недавно изашла у издању СКЗ, у сјајном преводу са старофранцуског др Изабеле Константиновић, чиме је нашим читаоцима први пут у целости представљено ово моћно дело непролазне вредности.

Рођен у богатој породици француских племића, Монтењ је каријеру почео као правник да би се 1571. сасвим повукао из јавног живота и у једној од кула свог дворца читаву деценију радио на "Огледима". Да би му неке важне мисли биле и у видеокругу, дао је да се неке од њих испишу на гредама, на таваници његове библиотеке. Касније је, у два наврата, био градоначелник Бордоа и као римокатолик трудио се да ублажи постојеће сукобе између присталица две вере. Због тога су га, остало је забележено, ценили и католички краљ Анри III и протестант Андре де Наваре који су долазили код њега да се саветују.

Износи, готово речником данашњице своје ставове о браку, слободи у љубави, сексуалности, превари, чедности, о љубомори

У чему је тајна актуелности текстова овог ренесансног мудраца и филозофа исписаних пре четири века, наслањајући се на грчку и римску историју и античку књижевност и филозофију?Одговарајући на ово питање проф. др Татјана Шотра Катунарић, за "Новости", каже:

- Овај француски класик, пишући о себи говорним језиком, а не научном терминологијом кроз форму самоиспитивања истражује психологију људског рода, приказује све етапе човековог живота, од рођења и младости до позног доба. Филозоф без филозофског система своје мисли, налик мозаику, украшава сликом јаког интензитета. Скептик, стоик, епикурејац, до танчина разуме све мане и врлине људског рода, показујући да поседује прецизност модерног психијатра кад говори о крхкој човековој природи. Његов аналитички приступ себи и другима чини да се у новије време спомиње као утемељивач савремене психоанализе.

У првој књизи Монтењ износи своја размишљања о тузи, осећањима, доколици, лажљивцима, кукавичлуку, страху, машти, пријатељству, самоћи, таштини... А у другом за теме узима савест, књиге, свирепост, славу, сујету, лаж, гнев, храброст, родитеље...

- Трећа књига је најчистији израз његове филозофије и стила. Реферишући се на античке мислиоце, изоштрава личну рефлексију о себи самоме и о човеку његовој пролазности, о животу и смрти. Циљ који доминира у овој књизи тежи универзалности, ка везивању филозофије за народски приватни живот сваког човека, ка анализи људске судбине, размишљању о вечитом и пролазном - каже Шотра Катунарић.

Саговорник указује на најдуже поглавље "О Вергилијевим стиховима" у коме времешни Монтењ своју, како каже, "претерано строгу душу окреће на другу страну, ка размишљањима враголастим и младим". И износи, готово речником данашњице своје ставове о браку, слободи у љубави, сексуалности, превари, чедности, о љубомори и "разголићености извесних госпи" о естетици скривања лепоте "која отвара пут за машту", о старачкој помами за вештачким улепшавањем и о скарадној жудњи за младим телом.

- Укратко, код Монтења наилазимо на све наше овдашње, дневне теме, као и на мудри савет: "Филозофија се уопште не бори противу природних наслага само ако је томе додатак мера, и ту приповеда умереност, не бежање." Истовремено епикурејац и толерантан скептик, желећи да покаже да све јесте релативно, даје човеку могућност избора: с једне стране охрабрење да пуним живљењем, духовним и телесним, оплемењује своју природу, а с друге, ослушкујући њене мрачне пориве, упозорава на сву беду људске душе: "Кварење века настаје посебним доприносом сваког од нас: једни доприносе издајом, други неправдом, неверношћу, тиранијом, грамзивошћу, суровошћу, према томе колико су моћни; они слабији придоносе глупост, ташту ништавност, доконост од које сам и ја."

Покушавајући да себи одговори на питање шта човек јесте, Монтењ као лајтмотив кроз све три књиге, провлачи размишљање о смрти, развијајући неку врсту хуманог стоицизма:

- Размишљање о смрти за Монтења је похвала животу: Ко би људе научио да умру, научио би их да живе - каже Татјана Шотра Катунарић. - Истовремено, мудрац указује на релативност трагике човекове коначности: "Ако сте искористили живот, заситили сте га се, идите задовољни. Ако нисте умели да га употребите, ако вам је некористан, што вам је важно што сте га изгубили, чега ради га још желите?" Изражавајући активан однос према животу, Монтењ поручује како "корист живота није у живљењу, она је у употреби", и саопштава погубни учинак духовне учмалости: "Више волим да будем мање времена стар, него стар пре времена."

ПРЕВОДИЛАЧКИ ПОДВИГ

ИСКУСНИ филолог-трагалац, опремљен великим књижевно-филозофским знањем Изабела Константиновић је успела да Монтењева размишљања на српском учини живим и ововременим и да их, при том, заодене архаичним велом, а да то не засмета модерном читалачком оку. Овим преводом она се уписала у саму преводилачку елиту нашег језичког поднебља - каже Татјана Шотра Катунарић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)