ИНЦИДЕНТ НА ПАРАДИ: Сећање на песника Александра Секулића

Зоран Живковић

15. 06. 2021. у 18:21

У ИСТОРИЈИ поезије запамћени су разни невероватних и необични покушаји да се превазиђе ограничење које се над поезију надвија као неки Дамоклов мач.

ИНЦИДЕНТ НА ПАРАДИ: Сећање на песника Александра Секулића

Александар Секулић / Архива

Јер, одавно је позната чињеница да се у превођењу поезије обично све бива преведено, само што не ретко и једино изостане поезија. У том трагању за примерима песничке уметности који су претендовали да ритмичношћу, мелодичношћу, неологизмима, једноставно надиђу "непреводивост" поезије, као занимљиви такав покушај наводи се песма Ива Андрића из 1950, који је од имена Гркиње Лили Лалауна, остварио песму која садржи само те две насловне речи, и у којој се свако значење и поезија остварују у тим ритмичним и мелодијским променама слогова из једног имена и презимена.

Познато је да је за време једног од БИТЕФ-а, Данило Киш за време дружења са гостима из Москве позвао песника Александра Секулића да каже своју познату песму "Мајстори у кући", да би је редитељ Горан Марковић потом узео за лајтмотив свог познатог филма "Мајстори, мајстори". У тој немогућој мисији, у тражењу песме и стихова који упркос свему успевају да досегну тај апсолутни тон поезије, тумачи се често усредсреде на песму, независно од свих других чињеница. У таквом тумачењу нека врста безизлаза лако заскочи с многих страна, мада и онај други начин, који се првенствено ослања на стварни живот, често зна да се сведе на анегдоту.

Ипак, у јесен 1993, у време када је и фосфор на југословенским ратиштима увелико већ почео да цвета, мало што је могло да се слави, али у Бијелом Пољу је, као и сваке године, уредно додељена песничка награда Ристо Ратковић. Мук те јесени у Бијелом Пољу подразумевао је тада актуелне и не баш толико далеке детонације нестајања Југославије, мада лауерат, његова пратња и бројни честитари за централним столом ресторана градског хотела, желели су бар те ноћи да све то забораве, дабоме у славу поезије. И док сам размишљао о реченици Милоша Црњанског да сваки војник, сваки човек, и у рату, па и у грађанском рату, нема слободну вољу, него има неку, географску судбину, угледао сам сто уз шанк, далеко од главне вреве. У тренутку кад сам већ рекао: је ли слободно?, препознао сам тада прошлогодишњег добитника награде "Ристо Ратковић", песника Александра Секулића. Иако љубазан, деловао је некако дешператно одсутан и личио ми је на његове стихове које сам волео: Мој живот / уопште не примећује / да ја већ одлазим... И на трен ме озарило друштво песника који је једној нашој познатој глумици написао песму и стих: Бар ти буди вечна. Тај познати клокотриста, чија једна збирка песама носи назив "Госпођа халуцинација", и у којој бивша љубав зна "осмехом да прогори кошуљу". Песник који је после једног боравка на лечењу од алкохолизма написао чедни текст "У канџама српског лекарског друштва". Али, те ноћи, док се около наздрављало "жестинама" разних врста, пред њим је била само чаша минералне воде.

И не само због тога, осетио сам одмах да ће се тај случајан сусрет претворити у сасвим необично вече за памћење, по оној максими да је случајност потпис Бога, кад жели да остане анониман.

И док је између нас лелујао дим његове цигарете, отпочео сам полако, али и одмах у средиште ствари: Одушевила ме је једна новинска прича о вама, и у једном тренутку донела ми мир и спокој... Подигао је обрве, а ја сам смо наставио: Давно сам опсесивно заволео један неопрезно ми изречени комплимент, да је Александар Бел изумео телефон, а да сам наводно ја показао како га, и колико се може користити. И онда сам у познатим новинама прочитао текст о невероватном телефонском рачуну песника Аце Секулића. У тексту вас је новинар бранио, оправдано сумњајући да су вам откуцавали импулсе и када нисте били код куће. Потом сам сазнао да је тај телефонски рачун, и све што му је претходило, и што можда више никада није ни престало, заправо настало када је једна београдска сликарка отпутовала у Париз.

А онда сам чуо најкраћу реченицу о љубави, и то оној највећој, океанских размера, у којој су лепота, снага, страст, нераздвојиви и нераздвојни од беспомоћности, бола, патње, проклетства.

Јер, када сам завршио, све као да је стало у трену, и распојасани жамор, и музика. Аца је ћутке, кратко се прибирајући, одлажући цигарету, мало уздахнуо и само рекао. "Евгенија Демијевска... Молио сам Свету Петку да ме одвоји од ње..." И те речи, и тај трен обасјали су и небо и звезде над Бијелим Пољем толико, да ми се заправо чини, да их и сад чујем, и да та ноћ захваљујући њему никада за мене није прошла.

Шест година касније, био је фебруар, после којег ће доћи онај март 1999, седели смо код "Руског цара", када ми је Аца поклонио тада своју нову књигу "Славно страшило", подсећајући ме у посвети да је наше пријатељство људско, јер је на бази "уметничке приче". Да би крајем лета 2009, како би он то рекао, и живот приметио, да је песник Александар Секулић, после толиких година сталне чежње са својим оригиналом, сада и стварно отишао у своју свемирску ноћ...

Мајстори у кући

Мајсторе затекох

на крову старе куће

мењају сломљен цреп

мајстори на крову

мајстори унутра

мајстори, мајстори

ко вас је звао

зашто дирате мој црни кров

на којем стоји рода бела

на којем расте трава кудрава

мој кров у подножју дугог века

зашто сте ми кућу заузели

зашто сте напали

чекићима ексерима

четкама бојама

мајстори мајстори

излазите пустите ме

да сам кућу уређујем

не чују они

укуцавају моје кости

фарбају мојом крвљу

износе из мог срца

намештај стари

неподношљиви мајстори

њих тридесет седе на мени једном

доћи ће кажу чувен гост

ловиће маглу по шумарцима

са твојом ће се кућом сударити

мора да буде као из бајке

ево теби огледало

чешљај смех у њему

лице ти је подупрто

железном тугом

мајстори мајстори

шта сте учинили

то није моја кућа

то мој гост није

то више нисам ни ја

(Александaр Секулић)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)