ЉУБАВ ВЕЋА ОД КРУНЕ: Дводелни документарац "Николај и Александра - последњи руски цареви" на каналу Вијасат Хистори

КАДА је последњи руски цар Николај II Романов пре скоро век и по у свој дневник уписао речи: "Мој сан је да једног дана оженим Алис од Хенеса. Волим је већ дуго, али дубоко и снажно откада је провела шест недеља у Петрограду.

Фото: Вијасат

Дуго времена сумњао сам да ће се мој најдражи сан испунити. Али хоће!", није могао ни да наслути да ће њихова љубав постати легенда, али и једна од највећих истинских бајки са преласка 19. у 20. век. У дводелној документарној драми "Николај и Александра - последњи руски цареви", која се на каналу Вијасат Хистори емитује у недељу, 19. марта, од 8.30, водитељка емисије, историчарка др Сузана Липскомб, истражује комплексну љубавну причу Николаја и Александре Романов и њихову улогу у покретању Октобарске револуције, 1917. године.

Упркос томе што њихова љубав није имала срећан крај, током деценија прерасла је у мит, а њихова веза и судбина породице Романов послужили су као сценарио за десетине филмова. Колико је у њиховој романтизованој причи било истине, а колико недосањаних снова, сазнаћемо у истраживању докторке Липскомб која је за потребе овог серијала "прекопала" готово заборављену архиву руске историје из периода пре успостављања власти Бољшевика. Захваљујући свом истраживању, Сузан је наишла на документа од непроцењиве вредности - интимну преписку царице Александре и цара Николаја II Романовог, која сведочи о правој природи њихове љубави.

Фото: Вијасат

Као што је познато, она је због њега променила име и веру. Александра Романова, рођена као Алисија од Хенеса, родом је била Немица, а историја је памти као озбиљну и стидљиву девојку. Оно што није толико познато јесте то да су Николај и Александра били у сродству, преко заједничке прабаке принцезе Вилхелмине од Бадена. Осим тога, обе краљевске породице биле су против њихове везе и брака. Са Александрине стране њена бака била је забринута за унукину будућност, а додатно је гајила посебан презир према Русима као народу. Ни Николајеви родитељи нису имали више љубави према Немцима. Александар Романов је желео да Николај ожени принцезу Маргарету од Прусије, сестру цара Вилхелма II. Николај је, међутим, тада оштро поручио да ће "радије постати монах него се оженити Маргаретом". Додатни проблем представљало је и Александрино противљење идеји о промени вере и преласку из протестантизма у православље.

Када се Александар III, Николајев отац, разболео 1894. године, одлучио је да дозволи сину брак са Александром, желећи да осигура продужење царске лозе. Николај је био одлучан у томе да ожени немачку принцезу. Запросио ју је и покушао је још једном да је убеди да пређе у православље. Она је тада одбила просидбу, али након разговора са сестром Елом и са Вилхелмом II, царем Прусије, који се надао да ће овај брак побољшати руско-немачке везе, али и војвоткињом Маријом од Меклебурн-Шверинга, немачком принцезом која је променила веру по удаји за Николајевог ујака Владимира, будућа руска царица донела је коначну одлуку. Удаће се за Николаја, и променити веру.

Првог новембарског дана 1894. године, цар Александар III је умро, Николај је постао нови цар Русије, а само дан касније, Александра је прешла у православље. Првобитно је хтела да узме име Јекатерина, али ју је Николај убедио да узме име Александра, пошто су се Николајеви прабаба и прадеда звали Николај и Александра.

Многи Руси сматрали су Александрин долазак лошим предзнаком, јер се удала брзо након смрти цара. Сама Александра писала је сестри: "Наше ми је венчање деловало као наставак сахране цара, са једном битном разликом. Носила сам белу хаљину уместо црне".

 - Чак и упркос овој великој туги, Бог нам је дао слатку радост. Моја драга Алис је у присуству породице прешла у православље. Сваки сат који прође благословен је. Срећан сам из дна душе, поклоњена ми је та милост да волим Алис, а моје дивљење према њој стално расте. Не постоје речи које могу да опишу то блаженство. Лепо је живети заједно - речи су цара Николаја којима је величао љубав последњих царева Русије.

Њихов брак је све до 16. јула 1918, када су мученичком смрћу заједно напустили овај свет, био складан, пун спокоја и слоге, али прожет и страственом љубављу, подршком и разумевањем. Њихови остаци нису пронађени све до деведесетих година 20. века.

Александра, Николај, три кћерке и слуге које су убијене са њима пренети су у Цркву Петра и Павла у Санкт Петербургу, где су њихови земни остаци сахрањени 1998. године на 80. годишњицу смрти царске породице.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације