КОЛИКО СМО СПРЕМНИ ДА ПЛАТИМО ЗА ЖЕЉЕНУ СЛОБОДУ: Миливоје Мишо Обрадовић о лику Николе Тесле у "Бележници...", серијама "Бунар"...

ЦРНОГОРСКИ глумац Миливоје Мишо Обрадовић у својим наступима, било да ли игра у позоришту или на филму, увек је препознатљив и уметнички луцидан.

"Бележница професора Мишковића", Фото Кошутњак филм

Последњих година гледали смо га у серијама "Будва на пјену од мора", "Божићни устанак", "Дојч кафе", "Сенке над Балканом", "Дуг мору", "Калуп", "Клан", "Бранилац", "Бунар", "Сложна браћа - The Next Đeneration", а у наставку мистичног трилера "Бележница професора Мишковића" (радним данима, у 21.00, на Суперстар ТВ) оживеће познатог научника Николу Теслу без кога би савремени свет сигурно другачије изгледао. Обрадовић се окушао као сценариста и редитељ, а тренутно припрема први дугометражни филм "15 и по". Са колегиницом и супругом Кристином, како каже, обнавља "унутрашње пејзаже" из којих "вади" оно што је потребно стваралаштву, и одгаја сина Лава и кћерку Лучу, које заједно "уче да једног дана полете из гнезда".

- Стваралаштво је мој панцир од бљутаве и изглобљене стварности. И та потреба се скоро па граничи са потребом за храном и водом. Не престајем да сањам, трагам за поезијом и радим врло личне, ауторске форме. Тај мали, ручни рад ме чини живим. Он је противотров сваком болу. Не морам своје идеје реализовати уз милионски буџет, скупом филмском камером и три камиона расвете. Ако дођем у ту ситуацију - зашто да не, али нећу је безглаво јурити и трошити снагу, јер све то могу и на другачији, доступнији, па чак и аутентичнији начин. Важније ми је стваралаштво од предузетништва, а бојим се да је све више предузетника међу уметницима - каже на почетку разговора за "ТВ новости" Мишо Обрадовић.

"Калуп", Фoto IMDb

У другој сезони "Бележнице" тумачите лик Николе Тесле ког су већ играла позната имена, од Итана Хока и Дејвида Боувија до Петра Божовића и Радета Шербеџије. Шта вам је већи изазов - одговорити претходницима или "ући у Теслине ципеле"?

- Био сам много срећан кад сам добио ту улогу, али кроз главу ми је пролазила мисао о томе ко је све играо Теслу и на који начин. У нашој серији Тесла је значајна, велика епизода, али акценат није на његовој биографији или карактеру, као што је у остварењима у којима су играли поменути глумци. Али, као што сваки глумац има "свог" Хамлета, тако сам и ја направио "свог" Теслу. Аутори су осмислили и задали Теслин "пут" кроз серију и трудио сам се да га исцртам. Редитељ Мирослав Лекић ми је дао апсолутну слободу у интерпретацији, што ми је било врло узбудљиво. Могућност да се у времену великих светских криза бавим таквом, племенитом личношћу, била је спасоносна, лековита, просветљујућа. И у томе је лепота овог позива.

"Сложна браћа - The Next Đeneration", Фото Немања Ђорђевић

Гледали смо вас недавно у драми "Бунар", коју је писао и режирао ваш колега Игор Ђорђевић. Како је вама, као посвећеном читаоцу и љубитељу поезије, "легао" лик Малбаше?

- Са Игором се познајем двадесет година и у мојим првим глумачким годинама био је мој узор. Он је бескрајно талентован и стварајући ликове уткао им је и јасно видљив обрис за могуће интерпретације. Имам утисак да је све те ликове прво одиграо савршено у својој глави, а онда их пренео на папир. Немерљив је његов глумачки таленат, а сигуран сам да не грешим кад кажем и сценаристички. Малбаша је био и његов "фаворит" међу ликовима које је написао и за мене је то представљало велики изазов, али и терет. Са две врхунске супротности, Малбаша је посластица за сваког глумца. Са једне стране, задојен поезијом и фасциниран племенитим идејама које поезија носи, а са друге стране, крволок. Жовијалан и суров. Духовит и бескрупулозан. Кловн и убица.

Ваш лик Веско у комедији "Сложна браћа - The Next Đeneration" није само стереотипни Црногорац, несвршени студент права, већ се интересује за режију, баш као и ви.

- Веле, како му тепамо, разбарушена је глава. Јуче је било право, данас је режија, сутра ће бити нешто треће... Он је сањар са пумпе на плус 40 степени. Или боље рећи, фатаморганичар. Велики је простор за игру са тим ликом да сви заједно у екипи серије "Сложна браћа" уживамо у смишљању разноразних Велевих догодовштина, опсесија, снова...

У серији "Бранилац", која је рађена по истинитим догађајима, били сте официр Милован Вујисић, а други пут Андро Ивковић. Како сте доживели ове ликове и њихове случајеве?

- То су врло захтевне улоге. Када су приче истините, одговорност је увек много већа, макар ја тако осећам. Лик из прве сезоне, Милован Вујисић, медитерански је звијук, који не размишља много о последицама. Вреле крви која може да се охлади у секунди ако му тако дуне. Заводљив, али и суров. Андро Ивковић је вероватно моја најзахтевнија улога на телевизији. Он је једна прекинута младост, трауматизована до пуцања због трагедије која му се догодила. Исто тако је и жртва ригидног патријархалног васпитања, које му није помогло у животу. Напротив, убило га је.

"Дуг мору", Фoto IMDb

Рекли сте да је серија "Калуп" и улога детектива Љубомира Симића оставила најјачи утисак на вас. Шта вас је толико дотакло у причи о несталим бебама, ако је уопште могуће речима исказати?

- Ух... Годину дана пре почетка снимања серије постао сам отац. И то је потпуно променило моје поимање живота и света. И баш у тој серији имао сам прилику да, први пут од када се бавим овим послом, играм лик оца. Још док сам спремао улогу било ми је тешко. Тема је јако болна само док читате о њој, а онда сам упознао и родитеље који су остали без својих беба на потпуно несхватљиве начине. То је било... Не знам како да опишем. Врло болно.

Постоји сцена у којој мој јунак одлази у болницу да посети ћерку коју је ударио аутомобил.

Предложио сам редитељу да јој се потпишем на гипсу и док сам писао "воли те тата" нисам могао да престанем да плачем јер је баш тих дана моја тада једногодишња ћерка била у болници у Подгорици. Срећом, све се добро завршило.

Опробали сте се као писац и редитељ кратког филма "Ток" и ТВ серијала "Кроз Подгорицу", а написали сте и сценарио за филм "15 и по", који ћете и режирати. Шта вас подстиче на овакве креативне изразе који нису глумачки?

- Још као студент сам прочитао у интервјуу Стева Жигона његов одговор на питање зашто је почео да режира, кад је већ толико признат као глумац, а он је рекао да га више није занимао туђи поглед на свет, већ његов - лични. Преко те једноставне и јасне изјаве успео сам да освестим и формулишем своје унутрашње потребе за ауторством.

Која је тема филма "15 и по" и чиме сте били надахнути?

- Филм "15 и по" ће бити о потрази поједница за слободом, али и о томе колико је тај исти појединац спреман да "плати" ту толико жељену слободу о којој сви причамо. Јер сви на неки начин желимо "да живимо по својој вољи и да кренемо за новом надом, за мирисом пољског цвећа, за неким идиличним животом на обали мора међу једноставне људе...", да цитирам Ђиђу Карановића, односно његовог главног јунака из филма "Мирис пољског цвећа". Али то није једноставно...

"Бранилац", Фото Ђ. Миковић

Шта је пресудилио да из родне Подгорице "отпловите" до Новог Сада на студије глуме, а онда се и вратите назад?

- Управо уметност. Потреба за новим хоризонтима, културама, људима... На академији на Цетињу, те 2001. године, није било пријемног, па сам се запутио у Београд, али пошто је у Новом Саду пријемни био месец дана раније, отишао сам тамо са идејом да ћу пасти и да ће ми то искуство значити за Београд. Ипак, прошао сам и остао да студирам у класи професора Виде Огњеновић и Љубослава Мајере. То је била пресудна промена у мом животу. Никад нећу заборавити први одлазак у Српско народно позориште где сам гледао "Виолинисту на крову" са Зафиром Хаџимановим у главној улози. Више од сто учесника на сцени, огроман оркестар у рупи, коњи на сцени... То је за мене био културни шок! И много тога, не само у Новом Саду, него по целој Војводини, која ми је и данас у срцу. Али и тамо се после одређеног времена створила комфор зона коју је требало мало раздрмати. Баш у правом тренутку посао ме је одвео у Београд, где сам потом живео неколико година. То је била следећа велика животна прекретница. Управо у Београду, у пролеће 2007, срео сам своју сапутницу у стварима животним и пјевним... И до данас са Београдом имам јаке везе. У том граду снимам али, што је још важније, имам и доста пријатеља.

Фото Д. Миљанић

Често наглашавате да је задатак уметности да шири племените идеје доброг, лепог, праведног, узвишеног... Има ли ко да их чује и упије у савременом добу?

- То је један од задатака који, по мом мишљењу, има највише смисла. Не волим што се у свеопштем метежу и расулу наше цивилизације уметност све више своди на коментарисање дневне политике. Кад је сведемо на то, онда је појефтињујемо. Људи који се баве уметношћу данас све мање имају везе са поетским, песничким, аполонским, а све више са цивилним и дневно-политичким. Данашњи уметници опседнути су појмовима као што су ангажованост, провокација и слично, чак многи сматрају да је то једини исправни пут којим уметност треба да иде. Провокацију може да вам упути свака бараба са улице, али да ослика свод Сикстинске капеле... тешко. И није питање да ли има ко да чује племените идеје, већ зашто их тако мало "осветљавамо".

Препоручујемо

Култура

0 0

ЉУБАВ ЈЕ ОБАВЕЗА И ЈЕДИНА НАША СРЕЋА: Дубравка Дракић о улогама у серијама "Пад" и "Дуг мору", животу, ширини глумачког игралишта...

18. 02. 2023. у 07:30

Култура

0 0

ОНЕ СУ У КОНКУРЕНЦИЈИ ЗА НАГРАДУ "СРЦЕ ЕВРОПЕ": Серије РТС "Нечиста крв", "Човек из Шангаја" и "Мина прелази нивое"

14. 11. 2022. у 11:45

Култура

0 5

НЕВОЉЕ ЗАЉУБЉЕНЕ ЂУРЂИЦЕ: Стиже нам нова серија "Мала супруга", по мотивима дела Мир-Јам

03. 07. 2022. у 16:40

Култура

0 2

НЕМА ПАУЗЕ, СТИЖУ ПРЕМИЈЕРЕ! Које промене доноси лето на програмима домаћих телевизија

25. 06. 2022. у 14:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације