КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Глас са руба

ДОК читамо нову збирку поезије Власте Младеновића "Грађа за лађу" (КОВ, Вршац, 2023), размишљамо најпре о позицији лирског субјекта. Да песник жели нешто важно да нам каже, чак да нас упозори, говори и сам, врло звучан и сугестиван назив књиге. Дакле, с ког места се јавља његов лирски субјект, о каквој грађи је реч, зашто је он спрема?

Фото: Приватна архива

Извесно, он се јавља с некаквог рубног места, које је, услед свеукупног искуства и дубине увида о "раду" природе, о људима, њиховим сујетама и злостима, свету и циклизму у њему, сам одабрао. Та чињеница не говори о његовој песимистичкој природи, него пре о релистичној. Песимизам је истина света, а људи из историје никада ништа не науче. То нам свима говори тренутак у којем смо затечени, као и многи пре њега, као и они који ће тек доћи. Зато лирски субјект, "Свестан будуће Атлантиде", тј. њене судбине, припрема папире: "грађу за лађу, / исписујући родословље / из сваке врсте речи, / нек се нађу" ("Грађа за лађу").

Но, како је уочио и записао Михајло Пантић, који ову збирку препоручује: "Он није, како би се по наслову књиге и стиховима који су у њој систематично сабрани, далеки потомак древног Ноја, не доживљава себе као могућег спаситеља...". И то је сасвим тачно. Он, дакле, жели да оде чак и са тог руба који је, као место добровољног изгнанства изабрао. Куда даље после спознаје да "све било је варка"? Шта се, уосталом, уопште може спасити? Ако ћемо по песмама, у којима доиста нема патетике, спас је у стварању, у записима које ће, можда, неко некада наћи, и после будуће Атлантиде.

Фото промо

Док читамо "Грађу за лађу", сасвим спонтано почињемо да мислимо на неколике приповетке Горана Петровића: на "Месец над тепсијом", на Господара ивице света. Између њега и лирског субјекта наречене Младеновићеве збирке уочавамо извесне сличности, иако овај други нема никакве освајачке претензије док иде "трагом свога срца" ("Не плачи за Тројом"). У њему претеже поезија, над стварношћу. Таква, веристичка, та поезија је самосвојна визура историје, као и стварности коју лирски субјект, попут јунака Петровићеве приповетке "Трска" сада већ удише само само на сламку. Она открива њен карактер спрам природе песме и љубави коју налази "У пределима сна" ("Не плачи за Тројом") и лепоте и судбине коју дели са својом стваралачком сабраћом: Бодлером, Х. Л. Борхесом, Ивом Андрићем, Тадеушом Ружевићем, Иваном В. Лалићем".

Докле допире ствараочев глас док "Лети време, лети", док "са Пацифика дувају ветрови рата" ("Прозема"), где "Опште је глувило, / нико никога не чује" ("Допире мој глас")? Сигурно до оних који "У тишини радне собе налазе спас" ("Елфриде Јелинек се плаши масе"), који се читајући поезију Власте Младеновића с радошћу у стиховима и значењима сусрећу с њим.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Унутрашње благо

28. 02. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Мајстор певач

21. 02. 2024. у 13:00

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Наши неспокоји

15. 02. 2024. у 10:00

Додатак Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Генеза зла

28. 12. 2023. у 08:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације