КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Знаковито и опомињуће

Слађана Илић

31. 05. 2023. у 12:50

НОВА збирка песама Саше Нишавића "Петељка" (Удружење за очување баштине Дијак, 2022) у целини је веома знаковита и опомињућа, о чему сведочи најпре њен наслов.

Да се о петељци држи, на само Србија већ читав свет, сведоче сурови догађаји који престижу један другог, а који, извесно, немају ништа са нечим што би припадало творачком или што би садржало бар клицу утехе. Насупрот тој очигледности јесте поезија која, како уочавамо на основу стваралаштва наших савременика, показује, с надом која ипак неумитно јењава, шта би све могла бити та петељка. У поезији Саше Нишавића то је монашка молитва. И не умањујући њен значај, разумевајући да је она једино уздање песничког субјекта, увиђамо како целу збирку пресењује његово изразито нерасположење.

У њој се истражује порекло прелести, све што она собом носи, као и њене последице. У њој се и пева из духовне потребе, наравно, али и из поштовања према онима што тајно чине добра дела, а којих још увек има. Они, баш као и аутор ове збирке у свим својим књигама, пониру у "рударско окно" језика "по заветне и насушне речи", [...] "по капи Божје / што деле и држе свет".

Ослушкујући било речи, трагајући за онима које су мироточне, лирски субјект, истовремено и стваралац, настоји да нас сведено, а ефектно, најчешће се служећи метафором, алузијом или пак симболом, упозна с процесом савладавања белине, те особите "покорице снега".

Тај процес, како разумемо читајући Нишавићеве стихове, подразумева неизвесност и страх, потом и бол - до успостављања везе између "извучене линије из капилара" и "изгревања Христа". Но, по резултату разумемо да тај бол има смисла зато што из њега настаје нови живот. Онај који се обнавља и умножава са сваким новим читањем, који обнавља и самог читаоца.

Тако је у поезији, док су ван ње налози за привођење, неплаћени рачуни, камате, опомене, казне, судилишта и пресуде. Спрам њих се усамљеност, као и узнемирење, лирског субјекта увећава: "Постајем велика шкољка / У којој се гнезде громови / И хује небеса", а молитва умножава: "Будним ме држи Господе / куси ме распиње".

У тој будности, између осталог, и разумевање лирског субјекта и за прогнане, за страдале, за њихове ближње, за спаљене цркве и винограде, "за оборена стабла бреза и јасика", за јуродиве...

Снагу за разумевање свега наведеног лирски субјект налази у константности још једне везе која је - природно - увек део молитве. Реч је о његовој вези с мајком која је стални мотив у поезији Саше Нишавића. Неке од песама које се заснивају на том мотиву у оквиру његове поезије сигурно би се могле наћи у некој од антологија: "Молим те Господе / Кад будем одлазио /додај ми мајчину руку / Као оног дана / Кад ме је низ врлети / Први пут на бучну / Магистралу свела / Кад сам се привијао / Уз њен скут / Страховао од долазећег звука / Као да ће гром / Сваког трена / у мене свинути" ("Одлазак").