ДУЖНОСТ ЈЕ СВЕДОЧИТИ О ВРЕМЕНУ: Песник Мирослав Цера Михаиловић о односу према стварности, језику...

ЧИЊЕНИЦЕ да се књижевни живот свео на књижевно преживљавање, сведочи о времену у којем за писце има све мање простора, а тако, интубирани, прикључени на респиратор, једва да се и могу чути.

Фото Приватна архива

Одувек је свакој власти идеал да из јавног живота искључи, или макар што више удаљи интелектуалце, писце поготово, јер са њима никада не може бити начисто. Никада се не зна када би и што неко могао да лане, па је сигурније благовремено предупредити такав ризик. У овако суровим временима која препознају само материјалне вредности, простор за оне много битније, духовне, толико је сужен да су оне сведене на инцидент - каже, за "Вечерње новости", песник Мирослав Цера Михаиловић.

Од објављивања његове прве књиге "Трчи народ" прошло је четрдесет година, а у знаменитом Плавом колу Српске књижевне задруге недавно му је изашла збирка "Друга памет".

Пишете песме у којима се види критички однос према стварности...

- То је, пре свега, питање слободе. Императив је ослободити се унтрашњег цензора.

Аутоцензура је погубна за сваку врсту уметничког стваралаштва. Али не само слободе.

Човек је, пре свега, друштвено биће и та социјална димензија не дозвољава да превидимо све што је на неки начин тематски исувише осетљиво или нам било из којег разлога не одговара. Постоји нешто што се назива друштвеном одговорношћу а прави стваралац не може и не сме да бежи од таквих обавеза. Напротив! Његова је дужност да укаже на све аномалије друштва и система, времена у којем ствара, догађаја чији је сведок. Одувек сам сматрао да није довољно бавити се испразном реториком, херметичким марифетлуцима, естетским компоновањем речи, стварањем дела која се задржавају на тој, једној јединој равни. Таква врста херметичке испразности може тренутно да буде и прихватљива, али не може да издржи пробу времена, преживи на дуже стазе. Са колико год вештине та дела буду написана, то никада неће бити довољно да би се задовољила сва комплексност које уметничко дело подразумева и задаци које оно пред собом и потенцијалним конзументом поставља. Дакле, слобода пре свега! Потреба и одлучност да се сопствени мисаони потенцијал и стваралачки нерв искрено, без икакве претходне рачунице употреби!

Фото Приватна архива

Пишете и у тзв. слободном и у везаном стиху. Да ли је ту реч само техничком аспекту?

- Никада нисам био зихераш нити сам играо на сигурну карту. Откако знам за себе одувек сам, нетипично за моје цинцарско порекло био хазардер, одувек ме је привлачила игра на танкој жици, експеримент са повишеним нивоом адреналина, драж и неизвесност планираног исхода. Одувек сам следио унутрашњи диктат и никада, до последњег словног знака, нисам водио рачуна у шта ће се тај плес на папиру изродити. Свирка на истом регистру, колико год мелодија пријала уху, у једном тренутку досади. Сваки нови регистар даје јој нову боју, обогаћује звук. Уосталом, без обзира на то о каквом се стиху, о каквом се поетском обрасцу радило, он неизбежно следи сопствену унутарњу мелодију. Рекао бих да технички аспект и форму стиха намеће сам предмет певања, тема о којој се и на какав начин проговара. Морам да поновим оно што сам у више наврата говорио. Пажљивом читаоцу не може измаћи чињеница да у суштини свих ових година исписујем једну, интегралну књигу. Довољно је само правилно поређати све наслове мојих књига па утврдити да се ради о једној заокруженој причи, тематски доследној слици, о мозаику који се, уколико буде здравља и времена, још покојим орнаментом може обогатити.

Од 1993. године и књиге "Метла за по кућу" пишете и на дијалекту...

- Писање на локалном говору наметнуло се само од себе. Постоје ствари, питања и дилеме које се не могу разрешити стандардним говором. Књижевни језик постаје претесан за све о чему би се могло проговорити на другачији начин, из неке друге перспективе. Наравно да има мишљења која багателишу овакву врсту уметничког израза и уметничког дела али о њиховој скучености не вреди трошити речи. Лишити књижевност употребе дијалекта равно је њеном сакаћењу. Надопустиво је не заронити у свеукупно богатство локалних говора, па чак и сленга, које нам матерњи језик пружа и изнети га на површину, оденути га у ново рухо, пружити му нови живот. Нова лексика пружа другачије могућности, даје нову боју и нову енергију. Непоновљиво је искуство открити један посебан менталитет, посебну филозофију живљења па из таквог, микросвета, одаслати коју универзалну поруку.

Постали сте песник Врања. Шта сте све тиме добили?

- У Врању, природно, добијам по носу! Како никада нисам био по вољи локалних власти, њихова реакција увек је предвидива и очекивана иако ме апсолутно не познају нити су икада ишта из мојих књига прочитали. Има тих који за њих читају и редовно препознају оно чега у књизи нема. Не хају они за прототипове илити књижевне јунаке, за метафоре и алузије. Када груну из свих оружја можеш бити сигуран да си урадио праву ствар. Таква је судбина писца у провинцији и ту нема кукања и самосажаљевања. Напротив, то представља посебан изазов, челичи ауторски дух и изнова пружа нове мотиве за нове уметничке креације.

Издашна мелодија

Обичан врањански свет осећа, разуме и потпуно другачије доживљава поезију на свом матерњем језику. Тај језик за њега је језик свакодневице и омогућује му да лакше продре у све његове слојеве. Уосталом, сваком пасионираном читаоцу, био Врањанац или не, употреба локалног говора не само да није препрека већ представља нови читалачки изазов урањајући у вишезначје које такав говор издашно нуди обогаћен топлом, издашном, специфичном мелодијом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације