ПРОБЛЕМИ СВЕТА: Књижевност не настоји да било шта поправља

У БЕСКРАЈНИМ теоријским расправама обично заборављамо да се иза сваког писца/списатељице уметничке прозе налази људско биће које дрема, спремно да скочи на најмању провокацију из спољњег света и/или на најнежније голицање пером.

Фото промо, Коларац

Ако је за Борхеса човек (односно људско биће) књижевна животиња, такође се може казати да је људско биће политичка животиња. И ту није реч о једном јасном и једноставном избору већ о сукобу два начела с којим морамо научити да живимо. Књижевна животиња у сваком писцу/списатељици захтева спокој и настоји да се повуче из спољне пометње како би могла да ствара по властитом нахођењу. Политичка животиња нам то не допушта, сваки час нас буди из нашег слатког дремежа ударајући нас канџом на превару. И тада идемо на протестне маршеве, пишемо чланке, есеје, новинске ступце па чак и књиге сведочанства. И покушавамо да не затрујемо уметничку прозу оним што се некада звало "порука".

Јер књижевност захтева највећу могућу слободу. У књижевност се сливају различити водени токови - бистри и мутни - и ту се ништа не налази тачно на свом месту јер такво место и не познајемо: трагамо за њим. Ако верујемо да имамо решење за проблеме света, боље би нам било да будемо политичари и да покушамо или не поправити нешто служећи се моћи коју нам даје политика. Књижевност не настоји да било шта поправља, пре би се рекло да уноси пометњу, непрестано меша идеје тако да се не убајате и не иструле.

Али управо ту где се сливају ове узбуркане воде ваља бити бистрог ума, ваља имати чврсту основу како би се представили проблеми из разних углова и тако понудили нова становишта и приступи.

Нипошто не верујем да су писци и списатељице судије, нити то треба да будемо, али не треба ни да покушавамо бити слепа и красна Јустиција. Ми смо просто сведоци с врло наћуљеним ушима, сведоци како спољњег тако и унутарњег света, помешаних како то увек бива. Ни груби реализам ни расплинути надреализам, радије њихов спој с разним личним додацима како бисмо осликали ову стварност у којој они што сматрају да господаре истином или они што успостављају догме настоје да управљају нама како им се прохте.

Књижевно делање не усредсређује се ни на марионету у руци ни на руку која је покреће, већ на покушај опажања невидљивих конаца који иду од једне до друге. Да бисмо видели конце, морамо зажмурити, видећемо јасније што мање будемо покушавали да наметнемо унапред одређено гледиште, а што више свести будемо имали о неправдама.

Избећи писање непосредно о теми али не удаљити се превише, задржати дубоку свест о нашој намери, као да је реч о својеврсном зену или уметности језичког стреличарства: одапети стрелу не оптеретивши је ниједним предубеђењем. Ако успемо да направимо једну добру стрелу и ако је испалимо, добро нанишанивши, она ће погодити мету. Чак и ако поменута мета није ни на видику у тренутку када одапињемо прву реченицу.

Сва уметничка проза је својеврсно читање стварности које раставља и поновно саставља метафоре и асоцијације и могућа заташкавања.

У чину писања покушавамо да разбијемо не само спољње препреке цензуре већ и унутрашње препреке аутоцензуре, порицања, страха и сваке неискрене намере која би могла закрчити приповедни ток.

Баш као тема моћи, тема сећања постаје учестала и неизбежна.

Ко жели да узбуни духове прошлости?, пречесто се чује. Неки од нас књижевника и књижевница осећамо готово дужност да то учинимо, понекад с извесном лакоћом како бисмо могли рећи оно неизрециво, можда служећи се црним хумором или гротеском или другим обилазницама и споредним путевима који ће нам допустити да говоримо о ономе што нас највише тишти.

Настављамо да пишемо како бисмо откривали и расветљавали, али такође и како бисмо указали на оно што бисмо радије заборавили.

То је игра вечитог преиспитивања, опасна не зато што се нужно боримо против мање или више неизбежне цензуре, већ зато што никада не смемо да се опустимо на чврстом тлу непоколебљивих уверења где се башкаре они што су усмртили своју другу животињу, било да је реч о политичкој или књижевној. Они што себе називају књижевницима или политичарима, док смо ми које пишемо нешто сасвим друго: поприште једне борбе која нас сатире.

(Одломак из есеја "Мали манифест", из књиге "Опасне речи", у издању "Агоре" и преводу Ане Марковић)

Препоручујемо

Култура

0 0

ИЗЛОЖБА ФИЛМСКОГ ПЛАКАТА У КЦБ: И "Маратонци" и "Мајстори"

11. 06. 2023. у 18:54

Култура

0 1

СТОГОДИШЊА ИСТОРИЈА БЕОГРАДСКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ: У нови век са наслеђем Христића и Тасовца

10. 06. 2023. у 19:22

Култура

0 0

МАЈСТОРСКИ ДОДИР СРПСКИХ УМЕТНИКА: У Београду већ три године настаје анимирани филм Дороте Кобиеле, ауторке "Винсента"

10. 06. 2023. у 15:48

Култура

0 0

ТРАГАЊЕ ЗА ПОЗОРИШНОМ НЕЖНОШЋУ: На Прашком квадријеналу Србија наступа са националном и студентском поставком

31. 05. 2023. у 19:31

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације