ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Крпеж и трпеж
ДРАМАТИЗАЦИЈА Вање Ејдус помало скрајнутог Андрићевог романа о Рајки Радаковић, у читању редитељке Ђурђе Тешић и надахнутој игри глумаца Народног позоришта Републике Српске из Бања Луке је анамнезу помрачења ума због тврдичлука одане кћери банкротираног сарајевског газде показала као колективни црни ритуал, у коме свако има удела у кривици.
Новости
"Нема невиних", као што је писао Андрић у "Проклетој авлији".
Ејдус је одолела потпуном превођењу изврсне литературе нашег нобеловца у драмску форму, којој се и сам писац опирао. Уводећи колективног Наратора, ауторке, писац и редитељ су постигле како сценску лепоту оригиналног текста, тако и аутентичност појаве саме Рајке Радаковић (изврсна Слађана Зрнић), која као да природно израња из опсесивности сарајевског и београдског (полу)света... Зачудност овој интимној причи додаје и сама сцена, двоструко уоквирена (Драгана Пурковић Мацан), али и жива музика, која сонгу даје аутентичност и радњу удаљава од ситног реализма.
Актанцијалне групе, које редитељка одређује да носе причу (суграђани, радници, рођаци, београдски ветропири и бацачи магле...) служе да радњу ефикасно ритуализују и дају јој значај епског приповедања, некако митског. У тој концепцији је потпуно оправдано да Рајка, у црном дугом капуту (костим Ивана Ристић), са вечитом актен-ташном у руци и у мушким ципелама, своје тренутке нежности из младости, према мајци и ујаку и закаснелом, погрешном блеску страсти према београдском преваранту у овој представи користи као "гориво" за уврежено, традиционално неповерење према људима, од којих очекује само зло и пљачку.
У бањалучкој "Госпођици", како је Вања Ејдус анализира и Ђурђа Тешић тумачи, над друштвеним одбацивањем старе шкртице преовлађује анамнеза посрнућа њеног ума, као нека плесно музичка партитура, која има гвоздене, вековне законе. Тај женеовски ритуал зла донекле оправдава наративност читаве представе, даје мотиве, чињенице, а драмски је боје тачно постављени и протумачени ликови изузетних Наташе Иванчевић (Мајка), Бојана Колопића (Дајџа Владо), Данило Керкез (Рафо)...
Злосрећна Рајка Радаковић, у клопци первертиране страсти за чувањем и стицањем, у магновењу сећања на читав свој неостварени живот, по Андрићу заувек остаје у београдском егзилу, у Стишкој (данас Голсвордијевој) улици, број 14, а ова представа је истинито ставља у ширу слику, у центар неурозе, која плаши својом актуелношћу у савременом свету трке за стицањем и надмоћи над недужним жртвама.
НЕВЕРОВАТНО ОТКРИЋЕ У РУМУНИЈИ: Користила камен као држач за врата, испоставило се да вреди милион евра
КАЖУ да је нечије смеће нечије благо, али комад „камена“ који је деценијама држао врата отвореним представља благо по готово свачијим стандардима.
09. 12. 2025. у 16:57
НОВО РЕШЕЊЕ ЗА УКРАЈИНУ: Европа прави план у случају да се САД повуку из конфликта
ЕВРОПСКЕ дипломате припремају сценарио подршке Украјини у случају повлачења САД из конфликта, преноси Блумберг, позивајући се на изворе.
07. 12. 2025. у 13:19
Завршио глуму, па радио на мешалици, рат га удаљио од љубави - животни пут Јова Максића
ДЕТИЊСТВО глумца Јова Максића обликовало се у малој сеоској средини подно Динаре, у селу Плавно код Книна, где је породица живела због очевог свештеничког службовања. Рани период живота описује као време потпуне слободе и радости, када је готово читаво село било простор за игру и маштарије. У таквој атмосфери формирала се његова емотивна структура — везаност за заједницу, топлина породичних односа и захвалност за једноставне ствари.
07. 12. 2025. у 11:41
Коментари (0)