ЧАРЛС СИМИЋ: Поновни сусрет с досадом

ДА ли људи, чак и поред компјутера, смартфона и таблета који им бескрајно окупирају време, и даље пате од повремене досаде?

Божа Илић/ "Чамци"/ Продајна галерија Београд

Ту је, наравно, и телевизија, која у многим америчким домаћинствима даноноћно ради, те је све теже наћи место да се седне и размишља. Чак и локалне биртије, стара упоришта интроспективних самотњака, сада имају огромне ТВ екране који наизменично врте спорт и ћеретање, не би ли им одвратили мисли. Чим студенти напусте предавање, у рукама им се створе мобилни телефони и ајподи који захтевају њихову пуну пажњу и у трену учине да забораве на окружење. Замишљам да би данас Ромео и Јулија једно другом слали СМС поруке док шетају Вероном, мада ми је теже да замислим Хамлета како саветује Офелију да оде у манастир.

Те и многе друге мисли су ме походиле док сам три дана седео у мрачној кући, након урагана Ајрин. Бити без струје и воде је релативно често искуство за нас који живимо у руралним областима, крај путева прошараних старим дрвећем. Свака већа кишна или снежна олуја малтене сигурно ће покидати далеководе који су електродистрибуцији, због прилично проређене популације, ниско котиране на лествици приоритета поправки. Користимо парафинске лампе, а најчешће и свеће, те наше вечере за трпезаријским столом подсећају на сеансе. Седимо погнутих глава, као да покушавамо да дозовемо духове, а заправо се упињемо да разазнамо шта нам је у тањиру. Пошто привремено не можемо да користимо технологију на коју се ослањамо како бисмо се информисали о остатку света, комуницирали с другима и убијали време, то је добар подсетник на то колико смо постали зависни од тих уређаја. "Ноћу умиремо од досаде!", понављају моје комшије. А ни дани нам нису много бољи, са оловним небом при којем је тешко читати унутра. То ме је подсетило на моје младалачке дане, када је моја породица, као и толике друге, живела у готово калуђерској осами кад год је време било лоше, пошто нисмо поседовали телевизор. Уместо у цркви, ја сам управо током тих мрачних јесењих и зимских ноћи почео да назирем на шта то људи мисле када говоре о вечности. Сви читају не би ли умакли досади. Имао сам пријатеље који су били толико навучени на књиге, да су њихови родитељи били сигурни да су полудели, по глави су им се махнито ројиле толике чудне приче и идеје, а да и не помињемо то да као да су оглувели, пошто нису били у стању да изведу ни најједноставније кућне задаке, на пример, да пусте мачку напоље.

Живот у тихом комшилуку је све додатно погоршавао. Кад не би гледали у зид, стари људи су дан и ноћ зурили кроз прозор. Постојали су радио-пријемници, али су њихове чари - изузев појединих емисија - биле резервисане само за одрасле. На хиљаде људи је умирало од летаргије у таквим домаћинствима. Други би се пак пријавили у морнарицу, венчали или преселили у Калифорнију. Упркос томе, сад кад се присетим свега, схватам колико, заправо, дугујем својој досади. Давећи се у њој, суочио сам се сам са собом, као у огледалу. Постао сам посматрач сопственог постојања које ми је наизменично деловало или исувише стварно или потпуно нестварно. Сећам се да сам један дан био потпуно уверен да је време стало, упркос гласном откуцавању сата у соби. Све је било потпуно мирно. Годинама касније, приликом обиласка неког музеја, присетио сам се тог тренутка у својој соби у пролазу поред статуа грчких и египаских божанстава. Деловали су ми као да се досађују баш колико и ја ономад.

Заборавио сам ко је рекао да је људима досадно само у рају, не у паклу. У оно доба сам мислио да је то велика истина. Сећам се да сам крајем педесетих година прошлог века живео у згради на доњем Ист сајду. Зграда је била изузетно бучна; није било шансе ни на тренутак да вам буде досадно. Малтене у било које доба дана могли сте да чујете разне станице како треште на неколико радио пријемника у исти мах, мужеве и жене како се свађају, мајке које вичу на своју децу, бебе које плачу, пијанце што псују на улици и станаре који ћаскају и смеју се на улазном степеништу. Свако се жалио на некога или на нешто. Моји другови са универзитета су идеализовали људски род. Али не и моје комшије. Имали су лоше мишљење о малтене свима у комшилуку. Шта студираш?, упитала ме је једног дана старица код које сам био изнајмио собу, а ја сам јој рекао: Историју. Какву? Европску, одговорио сам. Аха, рекла је са зналачким погледом. Краљеви, свештеници, људи које они вуку за нос, сви су одреда олош. Нисам знао шта да јој одговорим. Иако је о аристократији мислила све најгоре, хранила ме је као каквог принца. Заправо, чим бисте крочили у нашу зграду, у вашем носу почела би да се одвија битка примамљивих мириса различитих националних кухиња, те би вам, упркос свим младалачким разочарањима, било тешко да се предуго препустите самосажаљењу.

Ипак, захваљујући урагану и сатима тмине које ми је наметнуо, ја и многи други смо имали својеврсни поновни сусрет са старом добром досадом. Њој можемо да захвалимо за ту изненадну и непорециву спознају да смо ми пуке марионете које тамо-амо вуцарају уређаји којима се заваравамо да управљамо. Кад су те стеге бар привремено попустиле, није нам преостало ништа друго него да лењо утонемо у неку фотељу, клатећи главама, накривљених осмеха, док Ајрин јурца по дворишту и бије по дрвећу као жандармерија током нереда, стављајући нам притом до знања колико јој је мало стало до сваког од нас понаособ, и до свега што смо годинама чинили да украсимо сопствени дом.

Превод: Весна и Драшко Рогановић

(Из књиге есеја "Гледај дуго и нетремице", у издању "Архипелага")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације