РАЈСКА ЛЕПОТА СРБИЈЕ КРОЗ ЧАК 100.000 СНИМАКА: Недавно отворена изложба одабраних фотографија Станка Костића у Галерији РТС

Миљана Краљ

16. 01. 2022. у 11:31

БОЖАНСКУ лепоту свога завичаја, у сливу река Млаве и Витовнице, Станко Костић је на фотографијама, како каже, "ухватио светлом". Али, за овог уметника, и цела Србија је рајска творевина. Узвишевност њене нетакнуте природе, непатвореност људи из тих предела, њихове деценијама заборављене ритуале и рукотворине, представља управо на изложби "Моја Србија" у Галерији РТС.

РАЈСКА ЛЕПОТА СРБИЈЕ КРОЗ ЧАК 100.000 СНИМАКА: Недавно отворена изложба одабраних фотографија Станка Костића у Галерији РТС

Лепенски вир / Станко Костић

Током тридесет година, "окићен" камерама, Костић је у свом џипу небројено пута прекрстарио целу Србију и направио више од 100.000 снимака. На поставци коју је иницирао Срђан Бошковић, главни и одговорни уредник Првог програма Радио Београда, а подржала цела кућа под чијим се кровом одржава, сабране су 62 фотографије. Изабрао их је историчар уметности, Душан Миловановић (годинама већ прати и вреднује Костићево стваралаштво) а изложбу, чију реализацију је помогла Делегација Европске уније у Србији, аутор ће оставити на дар Радио Београду 1.

- Достојевски је говорио да ће лепота спасти свет, а ја гарантујем да ће лепота очувати Србију - прича Костић и додаје да су многе ствари које је понео из породице и живота у детињству, сада на његовим сликама. - Ово је један детињи поглед. Кроз изложбу представљам људе уз које сам покушао да одрастем. Ту су питке воде, којима сам утољавао жеђ, или пливао. Тај чаробни свет раних година уткао ми се у свест, па лутам за сценама које сам доживео, тражим призоре из природе, народне ношње, обичаје... Много тога се до данас променило.

Архитекта и урбаниста Бранко Бојовић, својевремено је уочио да се на овим фотографијама огледа лепота свакодневице, а истакнути историчар уметности Миодраг Јовановић Косићева дела назвао је фотографским сликарством.

- То су слике света који не видимо журећи оптерећени бригама, новцем. Отуђили смо се од природе начином живота. Породица нам је урушена. Све се нешто цепка - објашњава саговорник. - Морамо да се вратимо крају из кога потичемо. Сви негде имамо дубоке корене, знамо одакле су нам деде, бабе... Морамо да се излечимо од мобилних телефона и разних мода новог робовласништва. А контекст природе је мелем. Лекар лечи, природа излечи. Мораш да осетиш дах ветра, мирис поља, свежину реке.

Разлог због кога као друштво немамо свест о правој лепоти сопственог окружења, овај истраживач "тајних" врлина Србије, види и у томе што се живот одавно преселио у градове, велике и мале:

- Људи из провинције стидели су се свог порекла, посебно седамдесетих и осмадесетих година прошлог века. То им је била нека карта за неуспех. Међутим, ја сам човек који пева о Србији. Радови са поставке су као трептаји, секвенце, сложене тако да подстакну људе да путују и обиђу нашу земљу, схвате да многе ствари имамо више и боље него свако други.

А на питање колико као друштво водимо рачуна да се сачува то што баштинимо, одговара:

- Све је бирократизовано. Не желим да улазим у политику, али људи који би требало да воде рачуна о томе, не разумеју значај неговања окружења. У овој земљи свако ради оно што не зна. Тако препеченицу пеку људи из градова, по неким рецептурама, а да нису отишли у село, да науче како се то вековима радило.

Као ни друштво у целини, тако ни локална средина, од које би се то више очекивало, не препознаје богатство које поседује. Нажалост, не излазе у сусрет ни људима попут Костића, који имају жељу и љубав да све то очувају и представе.

- Често управо одатле немам помоћ, јер не разумеју значај свог окружења. Све се ради пројектно, а не континуирано, тако да се и то гледа кроз новац - открива Костић, уз ограду да постоје часни изузеци, а некима од њих се захвалио и на овој изложби, па се на насловној страници каталога нашао Национални парк Тара, а захваљујући помоћи локалне самоуправе, на поставци су и ритови Доњег Ппотисја, са колонијом птица.

- Слике предела, земље и становништва су само привидно мирне. Сва једноставност, питомост, свиленост, резултат су уравнотежености односа кретања и мировања, ствараног и објављаног, младог и старог. Сви елементи на Костићевим фотографијама указују на изворе ,али и токове који се надовезују на изворишта. Нема синтетике, нема брзине, нема материјалности која је у несагласју са духовним карактеристикама и вруљама живог света. Станко Костић је својим фотографијама згуснуо енергију српског сећања. Указао је на лек, на спасење, указао је будном кориснику ове визуелне бројанице, како се може бити и нов и архаичан, како мудар, а једоставан.

ЧУВАР НАРОДНЕ ТРАДИЦИЈЕ

ФОТОГРАФ по животоном опредељењу, Костић је дипломирани информатичар. Рођен је Пожаревцу, а пре одласка у Београд на студије, школовао се у Петровцу на Млави. Иначе, до сада је имао више од 60 самосталних изложби у земљи и иностранству и учествовао и на стотинак групних поставки. Објавио је и 30 тематских календара, као и многобројне репортаже у књигама, монографијама и часописима. У његовом фотографском опусу посебану целину чине циклуси посвећени чивању и изучавању народне традиције и старих заната.

ВИЛИНСКО СВЕТЛО

- ИМАО сам прилике да путујем са Станком и да га из прикрајка проматрам док ради - каже Душан Миловановић. - И видех понекад, после оног најзначајнијег тренутка, у коме се не дише, иза реског звука бленде што у некој дубокој тишини одјекне као пуцањ, или муњевитог уједа блица, да око уметника заискри неко другачије светло, налик вилинској прашини, што лагано се разилази, из кога потом израња радосно лице уметника, знак да настаје дело.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

КРЕНУО САМ КА ТОМИ, СМРТ МЕ ЗОВЕ: Потресна исповест Зорана Калезића