ЈОШ ЧУЈЕМ ЈАУКЕ И ОСЕЋАМ БОЛ: Потресно сведочење др Милована Керкеза о страдању деце на Петровачкој цести, 7. августа 1995. године
ОПЕТ колона избеглица на Петровачкој цести. Креће се мирно. Полако. У колони, беспомоћни и нејаки. У тракторима. У камионима. У запрежним колима. И јад и чемер... Седми август 1995. године.
Дан сунчан, без иједног облачка. Сија августовско сунце. Колона се креће. Одмиче. Види јој се крај, не види почетак. Шта се, оно, чује? Грми? Одједном све престаје. И, ништа се више не чује. Ужас је! Све гори! На цести леже беспомоћни. Мртва тела. Једна рука на цести. Друга у пољу. О, Боже, да видиш... Дечја глава одвојена од тела. Још отворених очију. Окамењених. Уста, као да зову. Говоре: шта сам ја, дете, скривило? О, Боже, да ли чујеш јауке? Јецаје? Зов? О, нељуди, имате ли душу? Срце? Зашто убијате беспомоћне и нејаке? Ко, ово, учини? Ко грозоту створи? Ко поново отвори Петровачку цесту смрти?
Сећање...
- У тренуцима када је колона бомбардована, моја екипа из петровачке болнице муњевито је била на цести. То су ужасни, неописиви, моменти. То су слике које ће, све нас, пратити до гроба. Спасавање рањених, који су били на ивици смрти. То су страшне ране. Прави пакао. Петоро убијене деце стигло је у мртвачницу. Страшни призори. То су најболније ране. Још петоро старијих. Двадесеторо тешко и лакше повређених. Све је то као сабљом засечено у мом памћењу. То је уписано и у памћењу људи из моје екипе из тадашње петровачке болнице, који су у сваком, том, тренутку ризиковали живот за живот тешко повређених. И, памтим сваку слику и још чујем јецаје и осећам бол. Ублажио сам га, негде, верујем, када сам све пренео на папир. До тада сам био под јаким тензијама... Не, не сањам жртве. Свој задатак сам испунио. Помогао сам, колико сам могао. Не само ја, него и цела моја екипа - причао нам је др Керкез пре два дана, после повратка из Петровца где је обележено страдање прогнаног народа у колони.
Увек уз свој народ
МОГАО је да бира кардиохирург Милован Керкез било коју светску престоницу да у њој себи и својој породици обезбеди удобан живот, далеко од грађанског рата. Он је одабрао други пут. Да буде уз свој народ, као што је говорио велики Андрић: сваки интелектуалац треба да буде уз свој народ, чак и кад његов народ није у праву.
Извињавали смо се што му нисмо допустили ни да се одмори од емоција које су, у дану трагедије, обарале и њега и све које свих ових година боле ране прогона. Гробови уморене деце. Успомене...
Из докторове "Колоне смрти"
МРТВИ на цести остадоше. Живи полако одоше. Колона се креће у безнађе. Мирно, полако. Путују у непознато. Тамо, далеко. Боже, зашто не заустави црне птице смрти? Што им не поломи крила да не полете? Зашто не заштити невина и беспомоћна бића... О, Боже, шта урадише од нас? Осветли стазе и путеве где остадоше мртве душе да сведоче о ужасима рата. О, колоно, туго моја преголема. О, мајко, оче, брате, Боже. Не заборави најмилије који остадоше на цести Петровачкој. Они чувају, сваког дана нашу и своју Петровачку цесту. Путниче, намерниче, када прођеш поред ових вечитих стражара... Стани. Поклони се. И не заборави зло овог века.
Није лако отворити ране. Ником живом не бисмо пожелели да их, тако, као др Керкез носи у себи. Он се од тих рана брани. Потискује их. Учинио је све, каже нам, да помогне. Није лако ни нама који смо се са др Керкезом сударали у колони ужаса, почетком августа те 1995. године.
Слика коју репортери "Новости" и др Керкез заједно носе, као живу рану из тог, 7. августа 1995. године...
У општем метежу, у невиђеном хаосу... Док се из колоне извлаче и мртви и повређени, после бомбардовања, на вратима петровачке болнице појављује се он, др Милован Керкез. Узрујан. Гневан. Огорчен. Беспомоћан. Говори. Грми:
Екипа "Новости", већ скамењена пред ужасом страдалог народа и немоћи овог човека, није имала снаге ни реч да изусти. Шта да га питамо?
СТЕПА КОД ЈЕДРЕНА ОСВЕТИО УГЉЕШУ И ВУКАШИНА: Пре 85 година у Чачку преминуо војвода Степа Степановић, велики српски војсковођа
БРИЖЉИВО упаковане две нагореле воштанице и једна раскошна османска сабља пронађене у скромној соби Степе Степановића после његове смрти 27. априла 1929. откриле су да велики војсковођа није сматрао победе на Церу и Солунском фронту најважнијим биткама које је водио, већ освета средњовековних српских витезова изгинулих у Маричкој бици.
28. 04. 2024. у 06:30
РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ ПРИКРИВАЈУ СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ: Немачка историјски фалсификат потура на годишњицу ослобођења Дахауа, фабрике смрти
НЕМАЧКА која је главни спонзор сарајевске „Резолуције о Сребреници“ покушава да прогура тај цинични историјски фалсификат кроз Генералну скупштину УН у време једне трагичне годишњице, ослобођења концентрационог логора Дахау, неспорног сведочанства о највећем геноцидном програму у историји човечанства чији је аутор – Немачка.
28. 04. 2024. у 07:00
ИЗБАЦИО ЈЕ ИЗ СТАНА ЗБОГ ДРУГЕ: Како је пукла веза Катарине Радивојевић и Оливера Мандића
ЊИХОВА десетогодишња веза се расула у парампарчад кад се у животу Оливера Мандића појавила 22 године млађа дама.
28. 04. 2024. у 12:13
Коментари (11)