Обрачун са "техноменаџерима": Лов на привреднике после пада либералног руководства 1972.

КРАЈЕМ шездестих година аналитичари тек преименоване и, после пада Александра Ранковића, реорганизоване Службе државне безбедности (некадашње злогласне УДБЕ) уносили су измене у постојећу класификацију унутрашњих непријатеља.

Фото: Новости архива

Ибеовци су губили на значају, "ранковићевци" поражени. Све истакнутије место у анализама СДБ заузимала је категорија "либерално-фракционашка група" и у оквиру ње подгрупа "технобирократа" (погрдно називаних збирном именицом "техноменаџерија").

Њихове грехе Служба је овако описала: "Злоупотребљавајући своје економске позиције радили су на подривању економске основице друштва и узурпирању самоуправних права људи те претендовали на политичке позиције у друштву".

Ова категоризација и појачана активност Службе на откривању и евиденицији "либерала" и "техноменаџера", била је увод у последњи велики талас Титовог обрачуна са стварним и умишљеним противницима и последњи покушај повратка "чврстој руци". Том чистком Тито је заокружио пут од стаљинисте, преко човека који је рекао "не" Стаљину и створио "социјализам са људским ликом", до уласка у терминалну фазу комунистичке Југославије и период који ће неки назвати "неостаљинизмом". Тих седамдесетих година, усвајањем новог Устава, разрачунавањем са политичким и економским елитама и снажењем сивих партијских бирократа, Тито је широм отворио врата за крвави распад државе коју је сматрао својим животним делом.

Оно што је почело "сечом" либералног руководства СК Србије, комплетирано је аферама и хапшењима директора успешних домаћих предузећа и оптужбама за корупцију и "подривање економске основице друштва".

БИЛА је то трећа, после оних из 1946. и 1962. године, и најмасовнија кампања против "шпекуланата". Уследила је у склопу заустављања либералне привредне реформе, а, како пише историчар Срђан Цветковић, "други, свакако не мање битан моменат, јесте и потреба за легитимизацијом политичке врхушке кроз обрачун са негативним друштвеним појавама и друштвеним отпорима који су нарастали почев од студентских демонстрација 1968. и МАСПОК".

На мети обрачуна са "техноменаџеријом" били су углавном директори успешних спољнотрговинских фирми и банака, којима су на душу стављана "либерална схватања", али и повезаност са страним обавештајним службама и "екстремном емиграцијом". "Колико је то била политичка акција, а колико реална потреба за кампањом борбе против привредног криминала, тешко је тачно утврдити, али је сигурно да се из овог и ранијег историјског искуства, акција не дешава случајно, заједно са заустављањем привредних реформи и обрачуна са носиоцима политичког либерализма", пише Цветковић. Он наводи да је често и сама Служба државне безбедности увлачила директоре друштвених и приватних предузећа у сумњиве послове у корист службе, чиме им је обезбеђивана материјална корист, али их је на тај начин контролисала у случају да покушају да се одметну или осамостале.

МЕЂУ конкретним делима која су стављана на терет "техноменаџерима" су утаје пореза и малверзације на царини, реекспорт робе са истока на запад и обратно, као и манипулације са "клириншким курсом". "Политичка процена", наводи Цветковић, "била је да је концентрација капитала у рукама технобирократске врхушке и његово неконтролисано кретање од стране политичких структура било опасно по сам систем и монопол СКЈ".

Посебан акценат СДБ је ставила на директоре иностраних представништава југословенских фирми, који су у иностранству, преко рођака и пријатеља, оснивали своје приватне фирме. Мирослав Певец, тада саветник за комерцијална питања у фирми за производњу и продају намештаја "Леснина", оптуживан је да преко својих кћерки држи предузећа "Мебло" у Минхену и "Анго" у Милану.

Највише пажње привукао је случај Бате Тодоровића, некадашњег финансијског директора "Прогреса".

Тодоровић, како пише Цветковић, као стари партизански кадар, примљен је у УДБ и именован за "шефа испоставе службе у фирми".

Крајем педесетих откупио је 60 америчких бродова као "старо гвожђе" за словеначку железару "Шторе". Бродове је, међутим, Тодоровић "преусмерио" и поклонио их Словенији и Црној Гори, које су их увеле у своју морску флоту, што је изазвало протесте Америке.

После тога су инспектори СДК и Савезне девизне инспекције читавих годину дана контролисали рад "Прогреса". Како нису нађени докази о већим махинацијама, Тодоровић је ухапшен и оптужен за препродају три аутомобила. Осуђен је условно на две године затвора, али се у међувремену легално преселио у Италију, а затим у Немачку, да би једно време живео и у Ирану.

У ИТАЛИЈИ и Немачкој развио је мрежу предузећа, које је "увезао" са југословенским банкама, и ослањајући се на подршку Службе, организовао различите послове, за рачун СДБ, али и за сопствени.

Цветковић пише да су припадници СДБ тврдили да је Тодоровић све радио по налогу Службе и да су његове фирме биле филијале за шпијунирање. Славко Зечевић писао је да је Тодоровић заједно са словеначком службом радио на шверцу оружја за њихову територијалну одбрану.

Нове структуре у СДБ, седамдесетих, оптуживале су га да је у Немачкој окупио бивше "удбаше", "почишћене" после Ранковићевог пада, али и да је одржавао контакте са Ранковићем. Наводно, одржавао је везе и са Владом Дапчевићем, ибеовцем, као и са либералима и српским националистима. Југославија је крајем 1973. године затражила од Немачке да изручи Тодоровића. Он је, тврдећи да је жртва политичког прогона, тражио азил.

Наводно, Служба га је киднаповала у Италији 1975. године и хладњачом пребацила у Словенију, где је потом јавно "ухапшен". Пре званичног хапшења, Тодоровић је, суочен са уценама и претњама, обећао да неће говорити о киднаповању и прихватио да му се суди, али искључиво за махинације у привреди.

После више година у истражном затвору, осуђен је тек почетком 1979. пред ОКС у Београду, и то, како примећује Цветковић, невероватно строго, најпре на смрт, па је затим помилован и казна му је смањена на 20 година.

На листи ухапшених и оптужених "техноменаџера" били су и Лазар Јаничић, бивши генерални директор Дирекције за девизно пословање Народне банке Југославије, Мирослава Римс, бивши директор филијале ИКБ Сплит у Београду, Лазар Врачарић, директор предузећа "Металијум" из Загреба... Познат је и случај Анте Тодорића, директора "Агрокомбината" и оца загребачког тајкуна Ивице Тодорића. Старији Тодорић тада је осуђен за "антиреволуционарну делатност" и преусмеравање шест милиона марака "Матици хрватској" за набавку оружја. Тада двадесетогодишњи Ивица, наводно је, када је чуо пресуду, узвикнуо: "Осветићу те, тата!"

СЕДАМ ГОДИНА ЗБОГ ПЕТ МАШИНА

ОБРАЧУН са "технобирократама" цветао је и на локалу, где је тло било посебно погодно за злоупотребу наводне борбе против корупције за обрачун са политичким конкурентима. Често се ишло и дотле да се прогањају новинари или чак обични грађани који су говорили против неког локалног власника. Цветковић наводи пример пољопривредника Богдана Руменића из Ратара. Након што је оптужио локалне партијске функционере за проневеру у вези са скупљањем самодоприноса, оптужен је за малверзације приликом увоза пет пољопривредних машина. Осуђен је на седам година затвора.

СЛУЧАЈ "КАРАЂОРЂЕ"

СРЂАН Цветковић наводи и случај Часлава Влајића из Смедеревске Паланке, који је 1968. године киселу воду назвао "карађорђе". "Та чињеница је 1972. у време обрачуна са маспоком искоришћена како би се извршио обрачун и са домаћим либерализмом и национализмом", пише Цветковић. "Због имена је прогањан, прозиван у штампи, између осталог, под насловом: "Преко ноћи рођен Карађорђе". Због психолошких притисака напустио је фабрику, чак помишљао да пребегне у иностранство. Људи су га избегавали и нису смели са њим "ни у кафану да оду". "Карађорђе" је скинут са етикете, али је враћен крајем осамдесетих година, када је Влајић рехабилитован и враћен на место директора.

183 ПРИЈАВЕ У КРУШЕВЦУ

НА територији општине Крушевац, само током 1974. године, поднете су 183 кривичне пријаве за привредни криминал. Оптужен је, између осталих, бивши директор "Рубина" Синиша Величковић, наводно близак "ранковићевцима".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације